Пише: Александар Павић
Захваљујући овом прецизном цитату са РТС-овог сајта, сада имамо и црно на бело да је садашња владајућа већина спремна да допусти тзв. Косову чланство у УН. Под условом да буду „нечим задовољни“.
Шта би их то тачно задовољило – у интервјуу приказаном на РТС-у у уторак 26.9.2017 у 21:00 нисмо добили конкретан одговор. Могло би се штошта нагађати из Вучићевих уобичајених полу-криптичких алузија, али нема разлога за то. Нека Вучић сам то изнесе. Што је и најавио: „Ја ћу слушати, а онда ћу храбро, за разлику од оних који ћуте у запећку, рећи шта је могуће.“
Али ево још нечега што је Вучић „храбро“ успео да учини за своје шиптарске нарко-терористичке пријатеље посредством српске државне телевизије. Улио им је додатну наду. Наду коју сада могу да продају својим присталицама и купе додатно време код њих, као и адут којим могу додатно да се препоруче својим спонзорима.
Упоредо с тим, имамо и ово: у оквиру Вучићеве „Суперхик“ дипломатије отимања својима и давања туђинима, а све у контексту опште политике „храбре“ издаје на месту „кукавичке“ борбе, додатно су подривене наде Срба, првенствено оних на КиМ.
Као и ово: Русија и Кина су се додатно учврстиле у спознаји да не морају баш да се претргну у залагањима против даљег афирмисања државности тзв. Косова – јер је онај који би требало да се најжешће бори против тога, на до сада најконкретнији начин изразио спремност да капитулира.
А то исто сада знају и остале државе које нису признале ту наказну нарко-терористичку црну рупу на тлу Европе. Шпанци ће, поготово, бити одушевљени, с обзиром на муке са Каталонијом које им тек предстоје.
Јер, ствар је у томе што се легитимно може тврдити да се нарушавају Повеља УН и међународно право само ако је сецесија једнострана, без пристанка матичне државе. Ако се по питању сецесије чак и накнадно постигне договор, онда се она легализује и то се скида с дневног реда.
Што ни у ком случају не значи да ће друге, много тврђе државе одустати од својих „митова из прошлости“ само зато што је Вучић „паметан“. Као што је био кад је проценио да треба предизборну подршку дати Хилари посредством ратног злочинца и силоватеља Била – уместо Трампу. Као што и сад „паметно“ процењује и, у складу са тим се и понаша, да време ради за кризом захваћене пријатеље косовске „државности“ а не непријатеље, који чине већину човечанства и једини имају здраву перспективу привредног и сваког другог раста.
Дакле, Русија и Кина и Шпанија и Кипар и Румунија и Индија и Бразил и Индонезија и други ће моћи да поздраве „историјски договор“ између Вучића и неког од приштинских злочинаца, а да и даље инсистирају на неповредивости сопствених или туђих граница. Али ће њихови аргументи ипак бити бар малчице ослабљени ако Вучић и Тачи негде у ово време идуће или 2019. године буду делили Нобелову награду за мир. Јер ће постојати нови адут за империјалне дипломате и мас-медије: ако су ова двојица успела да направе „историјски споразум“ и ако је „храбри“ Вучић могао да „прихвати реалност“ (и то, случајно, баш ону која одговара Глобалистану), што не бисте могли и ви? Што сте ви Шпанци тако „тврдоглави“, што сте ви кипарски Грци тако „нереални“ – уместо да изродите „државника“ као што је Вучић и решите ту „минорну“ ствар уступања сопствене територије сецесионистима/агресорима, „ради будућности ваше деце“?
Водитељка Упитника, Оливера Јовићевић, је у једном тренутку Вучићу поставила сасвим умесно питање: чему „унутрашњи дијалог“ ако постоји суштински консензус међу већином политичко-друштвених чинилаца, а и у самом народу, што потврђују и анкете – да је Косово и Метохија неотуђиви део Србије, и да ће народ пре изабрати да се одрекне ЕУ него КиМ. На шта је Вучић дао један од својих стандардизованих, шаблонских одговора, који би се могли свести на већ отрцану Деливери јунит формулу: зато што сам паметан и одговоран и не удварам се никоме и за разлику од свих вас бринем за будућност наше деце а не као они који једу Смоки и пију пиво по цео дан јуначећи се пред телевизором и никад нису били на Косову а ја сам обишао свако село, итд. итд.
Иначе треба честитати Оливери: њено сасвим једноставно и логично питање је било убедљивије од читаве те бујице научених баналности које су навирале из Вучићевих уста као бујице иза „Ирме“ и „Марије“. И, уопште, видело се да је водитељка РТС-а научила много тога из претходних сучељавања са Вучићем, што је емисији дало смиренији и фокусиранији тон него што се дао очекивати за ову прилику.
Треба додати и то да водитељка није Вучићу дала повод да се још једном похвали са „четири руковања“ са Трампом на управо завршеном заседању Генералне скупштине УН. Можда је и сам Вучић проценио да је боље не помињати то, да јој случајно не падне на памет да помене и аветињски празну салу која је испратила његов говор у УН. Чак и Суперхикова „храброст“ има своје границе.
Вучић спасава и Вулина и Малог. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Фонд стратешке културе
