Правда

Пише: Вељко Рачић И нека је, то је тема која превазилази политичке тактике и калкулације, она задире много дубље и шире, сеже до суштине бића нашег народа. Могуће да су то осјећали и други или бар већина, али мало је коме бастало да то и јавно саопшти и широј јавности обзнани. Није то мора се признати ни тема за свакога, и не пада у дио свакоме да говори о њој, поготово не онај који како каже Марко Миљанов није „кадар да стане иза истине“. И нашао се неко како то обично и бива коме приличи да говори о Космету с пуним правом, као судионик велике косовске драме, као неко ко је својим рукама сакупљао дјелове тијела побијених и масакрираних Срба и сахрањивао их у јужној Покрајини с краја деведесетих година, као неко ко је чувар патријарашког трона у Пећи и чија је дужност да у оваквим (не)приликама реагује. Шта год мислили и не знам какви били љубитељи језика, стила и стилских фигура, па чак и без обзира на припадност било којој политичкој групацији или идеологији, криво стоји а право збори, мора се признати да је митрополит недавно рекао истину о најновијој косовској драми и она је била како каже Његош „из главе цијелога народа“ (није казао ни полуистину, ни хиљаду истина како се рецимо вјерује у Јапану, гдје сваки човјек има неку своју врсту истине, по којој нико никад не дође у ситуацију да говори лаж), рекао је чисту и праву истину која тишти и њега и све нас и заиста њоме је погодио у мету, и то у сами центар и изазвао тектонске поремећаје и велике ударе, па коме мило, а коме криво. Боље рећи митрополит је погодио, како рече један пријатељ, право у живац, и тај живац је ипак дао неки какав такав знак, просто дао је знак да је на неки начин жив, том својом готово инстиктивном реакцијом, и без жеље да сада улазим даље у поље медицине и његову срж и структуру, колико је тај живац или нерв здрав и је ли уопште здрав или болестан,присјетих се сасвим случајно оне чувене изреке да болест није само оно што боли.. Чувар пећког трона је саопштио оно што у основи и мисли наша црква, без обзира на неке опречне ставове, а што пак неки из прагматичних, дипломатских или других разлога иако су позвани да све потврде, нажалост у овом одсудном историјском тренутку то не желе да ураде? Кад поменух истину, кажу да она има у себи неку невјероватну моћ да изазове јаке реакције и потресе на све стране, дакако да изазове и велики бол, али након њеног дејства ипак долази до олакшања, истина у исто вријеме и ослобађа и такође провјерено има отрежњавајући ефекат. Рекох истину и спасих душу своју. И управо онако како нас митрополит готово тридесет љета очински сабира и приводи живоме Богу, да сви у радости овдје на Земљи осјетимо предукус Царства Божјег, тако је овај пут јачином свога духа и инстикта али и великог духовног опита осјетио тај ужасни предукус издаје који се надвио над нашим народом и није хтио то задржати за себе, по оној ријечи Светог владике Николаја: „Ако сам позван да браним себе – ћутаћу, али ако сам позван да браним истину – говорићу“, подијелио је ту бригу са народом и маниром несебичног алтруисте вратио на само њему својствен начин Косово и Метохију на главну позорницу, у наше животе , у наша размишљања. Косово и јесте мјера свакога од нас и оно се опет враћа на велика врата, иако поштено говорећи што се мене тиче никад није ни одлазило, додуше руку на срце од многих је било помало заборављено или су се неки пак уморили од приче о њему. Никада, чини се, као данас морамо бити свјесни себе, своје судбине и мјеста на коме смо се родили, потребна нам је свестрана ауторефлексија на тему нашег духовног бића и идентитета (да није само стомак најважнији орган нашег живота), насушно нам је потребно историософско самоодређење, самоосјећање и самосазнање (да Европска унија није пут без алтернативе), историјско -цивилизацијско назначење као и надисторијски и метафизички садржај појма православни Србин. Митрополит нас је подстакао на једну свеобухватну контемплацију о овим темама. С друге стране, морамо као православни хришћани и људи отворене онтологије бити свјесни и најближег окружења, разумјети да постоји и зајапурена другосрбијанска клика с пинцетама у рукама као и њена полусестра монтенегринско-дукљанска дружина опијена слатким пићима евроатлантизма, која све баца под ноге зарад бољег живота и економског благостања, која прихвата да буде и опанак само ако ће се наћи да тај „пројекат“ подржи. Разумијем ја и њихово потпуно заједничко одсуство идентитетске писмености, схватам и да се неким чудом оне данас потпуно слажу и допуњавају и крвожедно вребају неку жртву, да је принесу на олтар, али овај пут ће на њихову жалост остати гладни и празних шака. Косовском рвању и овакве групице и појавни облици дају махове и снагу, јер гдје је велика светиња, тамо су и велика, готово надчовјечанска искушења и изазови. Било како било, до нас је, није до спољашњих околности. Како разапињу митрополита Амфилохија, погледајте ОВДЕ. Извор: ИН4С