Правда

Пише: Мишо Вујовић Митрополитова боја гласа, без обзира на садржај реченог, поодавно иритира безбожнике чије поимање свештенства сеже у револуционарну инквизиторску идеологију јахања попова и претварања храмова у оборе за стоку. Ристо, како му тепају Црвеногорци, још на самом почетку столовања на престолу црногорских митрополита, загребао је најболнији младеж мутиралог лица нације стасале на згаришту сопствене повести. Крематоријум за спаљивање памћења у коме је најпре спржена српска нација након декрета о стварању нове црногорске, саграђен је доласком безбожне власти, која је, вероватно једина на свету, јавно судила и осудила Свевишњег на смрт стрељањем. И то у два наврата, у Никшићу и Иванграду. Претходно су стрељали или ликвидирали преко стотину свештеника Митрополије, на челу са њеним архијерејем Јоаникијем Липовцем и професором Богословије на Цетињу Луком Вукмановићем, братом револуционара Светозара Вукмановића Темпа. Оно мало преосталог свештенства или је ућуткано или је врбовано у тзв. Свештеничко удружење, читај испоставу Удбе у мантији. Из Скопља је, након разбијања Скопске митрополије и прогона митрополита Јосифа, за поглавара Цетињске митрополије доведен и рукоположен мирски свештеник Данило Дајковић, који је све до успостављања вишестраначја и доласка митрополита Амфилохија часно одолевао притисцима да Митрополију на чијем је челу одвоји од Српске патријаршије по моделу Цркве у Македонији, која је и данас непризната од осталих помесних цркава. Не треба заборавити његов протест и часно држање приликом рушења Његошеве капеле на Ловћену. Без мисије и утицаја у народу, с малобројним свештенством, Црква у Црној Гори безмало пола века, захваљујући св. Василију Чудотворцу, успевала је да преживи како спољне притиске тако и аутодеструкцију једног дела клира који је својим понашањем и оно мало верујућег народа удаљавао од цркве и крста за који су њихови преци вековима гинули. Доласком митрополита Амфилохија, образованог и свестраног духовника, песника, писца, философа, полиглоте, мисионара и надасве духовног пастира, дошло је до васкрснућа Митрополије црногорско-приморске, као незаобилазног чиниоца свих деликатних дешавања у Црној Гори, па и многих ван ње. Уз оживљавање запустелих храмова, обнову руинираних и порушених, градњу нових, митрополит Амфилохије је, након педест година, уждио кандила у десетине хиљада домова духовно запуштене Црне Горе. Успео је да сагради храмове у селима и градовима, и надасве у људима, да просветли колективно ослепелу заједницу. Отварајући унутрашње очи народу, овај црноризац цетињски постао је ноћна мора господарима људских душа. У недостатку аргумената, приговор злурадих био је да поп и политика не иду заједно. „Он завађа народ“, говорили су противници, чувајући комунистичке и борачке привилегије, не ретко стечене са два сведока. До његовог доласка, Црква у Црној Гори била је нема. Његош је у уџбеницима фаворизован као песник, редовно представљан у народној ношњи, његова капела на Ловћену постала је иритантни синоним за великосрпство, с обзиром да је након аустроугарског гранатирања 1916. године обновио краљ Александар, унук Петровића. На њено место, оглушујући се о песников аманет, граде фараонски маузолеј, непримерен Ловћену, а још мање Његошу. Цетињски манастир, престоница духовне и световне власти до 1851. године, постаје непријатељско легло, деца се васпитавају да свештеници доносе несрећу и да треба држећи се за дугме пљунути у страна приликом евентуалног сусрета. У судбоносним тренуцима за српски народ, митрополит Амфилохије није био нем и глув, као архипастир није своје молитве господу уздизао само у храмовима, већ као епски јунак стизао је по згариштима и стратиштима, код оних које је власт заборавила и који су недужно остављени да плаћају туђе грехе. Помагао је палим и посрнулим против којих се борио док су секли мачем са трона моћи. Делећи, дајући и делајући отвореног срца као и свако ко верује у Бога и Истину имао је грешака, најчешће у процени људи, ако поједини политичари уопште припадају тој врсти. Његова оправдана бојазан за КиМ, за чије су ослобођење 1912. године гинули његови преци, и уз чији еп је задојен и формиран, претворена је у још једну хајку на истину. Човек који је у време највећег погрома остао са заборављеним народом, са сиротињом која није имала где и због чега да бежи, са свештенством разапињаним као у време прогона раних хришћана. Митрополит Амфилохије на Космету је био пастир, отац, преговарач, мисионар, заштитник и погребник. Безброј фотографија о томе сведоче као и четворотомна књига „Нова Косметска голгота“, која међу бројним издањима сведочи о делу и подвигу овог архимонаха, надахнутог непролазним прегнућем својих претходника, ерудите, неуклопивог и неукротивог у световне калупе и окове. Божја је да истина ослобађа, крст чува, а правда васкрсава. Човек с божјим ликом и великим делом не умире никада, одласком са овог света постаје трајно слово у азбуци вечности и памћењу свога рода. Разапињање Митрополита само је самопоражавајући акт немоћи моћних, да се не би прекинула традиција радовања Радовањском лугу! Како је владика Атанасије рекао за Вучића да је амерички циркузант, погледајте ОВДЕ. Извор: ИН4С