У првом тексту који објављујемо први председник Републике Српске открио је зашто је бившег председника Србије сматрао мучеником, зашто му је све праштао, али и колико је Српску ослабило увођење санкција и немогућност набавке оружја.

Караџићеву анализу преносимо у целости, без икаквих измена.

Улога Председника Милошевића у избијању кризе је знатно мања од улоге других републичких лидера Кучана, Туђмана, Изетбеговића...

Ово је била кулминација сецесионистичке кризе, која је трајала откад је Југославија створена, а имала је своје врхунце у неколико наврата, кад је Милошевић био изван политике, а остали лидери су били учесници.

Његова улога је била мања и безнадежнија јер је била реактивна, а не проактивна, а приступ легалистички у тренутку међународног безакоња и кршења свих норми међународног права.

Тој генерацији српских политичара у Србији и Федерацији пало је у дело да зауставе и преокрену катастрофални антисрпски пројекат замаскиран именом Југославија.

Уније као југословенска, совјетска, па и европска опстају само дотле док најјача чланица (Русија, Србија, Немачка) жртвује знатан део својих најбољих интереса. Да Србија није покушала да исправи ствари, вара се - било би исто, само са још више српских губитака, а Србија би била сведена на границе од пре балканских ратова, како је натукнуо Џејмс Бејкер 1991. године.

У догађајима у БиХ Председник Милошевић нема никакве улоге, ни одговорности, нити иког од службених лица у Србији, поготово не одговорности за злочине. Он се ужасавао злочина, а највише оних етнички мотивисаних. Осим нужне помоћи народу, и Војсци, те повремене помоћи државном руководству, у стварима око којих смо се саглашавали, а њих је бивало све мање и мање.

Председник Милошевић се противио многим нашим потезима који нису били искључиво пројугословенски. Имао је заблуду о броју муслимана који су пројугословенски оријентисани и није веровао да не можемо да се договоримо са муслиманима, на које се у Београду увек гледало као на неког "свога".

Иако су у ранијим ратовима делови муслиманске заједнице приступали српским непријатељима и борили се за рачун других, сада се нису борили за друге, већ за једну визију која им је обећана, која је била неостварива и некоректна према друге две заједнице.

Ми нисмо смели да будемо "послушни" и желели смо Југославију, али смо рачунали и на своја аутономна права ако југословенски пројекат пропадне.

Пример су нам биле српске победе 1875-76, које, мада су на Берлинском конгресу Србија и Црна Гора добиле независност, нама у Босни нису донеле ништа јер се нисмо ограничили на свој ентитет. Нисмо поновили ту грешку и били смо у праву: мање је више!

Пошто Србија ни на који начин, осим нужне помоћи, није била умешана, није нас ни могла издати.

Председник Милошевић нас је изненадио у августу 1994. увођењем озбиљних санкција на Дрини. То нас је ослабило, нисмо могли набавити веће калибре и у завршницу рата смо ушли лошије него што смо могли. Али хуманитарна помоћ никад није престала.

Био је у праву што је Србију држао изван рата и ми смо то разумели - без Србије не би било ни нас. Не знам како бих све то ја урадио, али не би било поштено да сада накнадно паметујем.

Онда сам мислио да само цело српство може да се одбрани - да би Обреновац требало бранити у Обровцу - али је то морала да уради Југославија. Она је међутим, прво изгубила себе, па онда и рат - према томе ни ЈНА се не може много замерити јер је надживела државу и изгубила много касније, пошто је држава нестала.

Све што сам му замерао, говорио сам му лично, а када нисмо имали контакт, онда у једном отвореном писму. Али иако је Председник Милошевић улагао огромне напоре да промени врх власти у Републици Српској, а пре свега мене, о чему постоје уверљиви докази, ја сматрам да му није било лако и да је био мученик.

На власт је дошао у ситуацију унутрашњег конфликта, тај конфликт се само продубљивао, број његових опоненента је растао, средства којима су се неки од њих користили нису била прихватљива.

Уз то је морао да прати и оне потезе прекодринских Срба који му се нису допадали. Био је под великим притиском Запада, коме је неоправдано много веровао и гајио наду у поправљање односа.

У званичној Русији није имао никакву подршку, а опозиција и парламент нису могли да помогну. Тако разапетом све смо му опраштали јер ништа није чинио из зле намере, већ из нужде, како ју је он сагледавао.

-рођен 19. 6. 1945. Петњица близу Шавника, Црна Гора,  српски је психијатар, песник и политичар, први председник Републике Српске,  вођа босанских Срба за време рата 1992-95.

-1995. Хашки суд подиже оптужницу против Караџића за ратне злочине

-до 1997. био је на Палама, али се повукао из политичког живота -током 1998. и 1999. мистериозно нестаје

-ухапшен у Београду 21. јула 2008, где се скривао од 1998. под псеудонимом Драган Дабић.

-24. марта 2016. године Хашки трибунал га је осудио на 40 година затвора. Црвене беретке се поново окупљају?! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Српски Телеграф