Пише: Џорџ Адес
Претпостављам да је ситуација у Сирији збунила многе пријатеље и покушаћу да разјасним неке збуњујуће тачке.
Чини се да је Турска најкомпликованији елемент у том сукобу, и почећу са тим.
Турска, чланица НАТО-а и један од првобитних “вољних“ партнера САД-а у тој коалицији против сиријског народа, била је инструмент за стварање ИД.
Прекретница је била када су Турци направили грешку у обарању руског “Су-24” над Сиријом, очекујући одговор Русије и директно ангажовање НАТО-а против Русије, надајући се да ће они (Турска) добити део плена у Сирији.
Када њихови НАТО савезници нису показали спремност да подрже Турску и извуку је из ћошка у који се сама сатерала, Ердоган је схватио да га бацају у ватру, и почео је да оптужује своје бивше партнере за исте злочине у које је и он био умешан.
Ердоганово “разоткривање“ није добро прошло код његових НАТО савезника који су на брзину сковали заверу да га замене љубазнијом лутком. Међутим, лукави Путин, који није одмах одговорио очекиваном реакцијом на обарање његовог авиона и убиство руског пилота, видео је прилику да “придобије“ сада разочараног Ердогана, тако што га је обавестио о завери против његове владе и евентуално чак и његовог живота.
Наоружан информацијама од руских тајних служби, Ердоган је успео да осујети покушај државног удара и осећа захвалност према Русији, која не само да га није казнила што им је нашкодио, већ га је спасила, и он се одмах извинио руском народу, и понудио компензацију породици убијеног пилота.
Одбачен од стране његових “пријатеља и савезника“, Ердоган је пронашао загрљај добродошлице у рукама Путина који му је указао поштовање које одговара егу “султана“ и упознао га са својим иранским пријатељима који су му такође указали поштовање за којим је жудео.
Ердоганов изненадни преокрет је био подстакнут његовим инстинктом за самоодрживост, али је он довољно лукав да не напушта ограду у којој се налази и наставља да искоришћава географски положај своје земље у своју корист тако што игра са оба краја против средине.
Претње о затварању НАТО базе “Инцирлик” су приморале Американце да потраже нове савезнике у региону, јер се Ердоган показао непредвидивим, непоуздаим и превише свадљивим, за разлику од остатка америчких сарадника.
ИД је искорењен од стране коалиције на челу са Русијом и никакве намерне грешке од стране САД-а како би помогли тој терористичкој организацији их нису могле спасити. Слободна сиријска војска (ФСА), којој су Американци такође помогли да сруше Асада и генерално дестабилизују Сирију, показали су се или неефикасним или лојалнији Турској него САД, јер су велики број њих били Туркмени.
ЦИА је препознала амбиције курдске мањиње у Сирији за формирање своје сопствене државе и искористила то. Обећавајући несретним Курдима свакаве погодности у будућој Сирији, придобили су их и почели да их обликују у праву војску са модерним оружјем и америчком обуком.
Овај потез САД-а се може показати као последња кап која ће прелити чашу, бар што се тиче савеза између САД и Ердоганове Турске. Курди су анатема за Турску уопште и посебно за Ердогана, који овај последњи потез Јенкија види као још једну издају њиховог “пријатељства“.
Оно што сада имамо је Турска која окупља све преостале ФСА (око 20.000 њих), и око 1.000 бивших бораца ИСИС-а који нису сматрани довољно важним да их америчка војска одведе на сигурно, и поставља их на линију фронта у својој “славној“ борби против Курда у Африну, са Турском која води са задње стране и ограничава њихову улогу у бомбардовању из ваздуха, гранатира са друге стране границе и издаје наређења.
Африн, курдска енклава у северозападном делу Сирије, није једно од подручја које држе Курди у којима су Американци имали много учешћа и тамо нема америчких инструктора, тако да се турски потез тамо сматра безбедним са минималним ризиком.
И Русија и Сирија су изразиле своје “приговоре“ на учешће Турске на сиријском тлу, али не предузимају неке озбиљне кораке да их спрече у томе.
Американци такође настављају да упозоравају Турску да се повуче, али Африн није довољно велика претња њиховом новооснованом савезу и ревидираним плановима за Сирију. Међутим, Ердоган је направио буку око кретања против других подручја које држе Курди, која су Америци од великог значаја и на ком има америчке војске, и иако то више звучи као блеф него озбиљна претња, Американци чекају и усмеравају своју пажњу на то.
Сада Сиријске демократске снаге (СДФ) које подржава САД, иако се састоје углавном од сиријских Курда, такође укључују мешавину других група, попут бивших бораца ФСА и оних чланова ИД које је америчко ваздухопловство (УСАФ) спасило.
Иако нико заиста није задовољан учешћем Турске у Сирији, руска коалиција препознаје предност тога да има два бивша НАТО савезника, и бар за сада, спремни су да дозволе Турцима да нанесу неку штету.
У овом тренутку, била би потребна кристална кугла да се предвиди како ће се све ово одиграти, али је прилично сигурно да војни планери и у Москви и у Вашингтону вредно раде на плановима за ванредно стање у овој тешкој ситуацији.
Масовну тучу Турака и Курда на аеродрому у Хановеру можете погледати ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
