Пише: Миља Лукић
Необични спојеви и смишљање, још боље речено – измишљање нових речи, и њихово увођење у свакодневни говор неке су од карактеристика Без поенте. Необично, јер ови неологизми никако не могу бити помешани с протологизмима. Толико су у духу свакодневног говора, одређеније – шармантног београдског жаргона, да се и не примети да су новосковане речи, попут насисељене девојке (девојке које у први план стављају груди – најчешће „пластичне“) или стешкило ми се (постало је наједном тешко на души). Можда понајбоље о томе говори назив поглавља Фртутма. На прво слушање може се претпоставити о чему се ради.
Како је ауторка овог текста у исто време била и редактор, лектор и коректор књиге Без поенте, у први мах, чим сам се латила посла, одстрањивала сам бројне поштапалице које се налазе буквално у свакој причи. Без размишљања сам скидала „мислим“ и „као“, а „стварно“, поготово „али стварно“ кад би достигло критичан број појављивања у једној причи. Било је дилема око „бокте“ и „мајкеми“, па су негде остајали а негде били склоњени. И кад тако „сређену“ причу прочитам поново, то више није та прича, не оставља онај утисак који ме је освојио у првом читању, нема ни те атмосфере, све делује толико пречишћено и прочишћено да постаје – стерилно. Наравно, вратила сам све у првобитно стање зато што само тако одише животом. И то каквим – београдским!
Пре свега, ово је књига атмосфере, београдске. По Марксовој „више могу да сазнам о друштву у Француској из Балзакових романа него читајући књиге историчара о том времену“, тако се и у Без поенте удише београдски ваздух – смог на прометним местима, дуван и пиће на журкама и у клубовима… чак и мирис омекшивача на тек опраном и окаченом вешу на београдским терасама. У причама које се баве простим преживљавањем, свако ће се сетити најмање једног случаја из своје околине, ако већ и неће рећи да је то „прича њеног/његовог живота“. Мајке, очеви, бабе, деде, одлазак на село, слављење славе, комшилук, другарице… Све је препознатљиво и живописно. Санкције, први изласци, бомбардовање, иако тек успут споменути, одличан су мизансцен за „животну драму“ одрастања овде и сада.
Прича Једна београдска ноћ има филмични потенцијал, наликује Ноћи на Земљи, наравно, само по атмосфери.
Типично женске приче, у којима нормално женско чељаде никад нема шта да обуче, покушава да схвати мушки свет (типично?) женском логиком, жели да се опроба као домаћица, па одустаје јер схвата да је краљица и без ајвара, написане су непретенциозно, цртицама из свакодневног живота, неретко кроз дијалог.
Треба издвојити причу Начета, коју ауторка није ни хтела да уврсти у књигу, али би без ње Без поенте стварно било без поенте. Прича је набијена драматиком и оставља простор за сагледавање из више углова, иако не претендује на мудровање, као и све остале у књизи, и с местимичним хумором израженим кроз самоиронију.
Иначе, хумор је једно од битних одређења Без поенте. Непретенциозан, као и све приче, лаган и добронамеран, чак и кад има све шансе да буде заједљив и отрован, уобичајен и „здрав“. Најчешће се манифестује кроз неку епизоду, на пример „мрце“ које испадају из погребних кола у једној од најпрометнијих улица усред бела дана, али ништа мање није успешан ни онај који се провлачи кроз ономатопеичне изразе који врло ефектно замењују читаве пасусе неизречених али јарких описа: дрн-дрн миксер, сец паприку, љушт па рк парадајз, и на крају кесицу пармезана сљушт. И уобичајени жаргонски изрази у ситуацијама које нису за њих карактеристичне, добијају ново рухо, попут „попадитиса с ногу“ и сличних.
Без поенте и те како има поенту, само је у маниру ауторкиног хај-нехај приступа животу. Нема мудровања јер на питање шта је живот може се одговорити и: Родиш се, живиш, и умреш. Ово „живиш“ у средини, то је Без поенте. Прочитајте ОВДЕ које је то ново дело представио познати лајфкоуч Синиша Убовић и о чему се ради? Извор: Правда
