Пише: Мирослав Лазански
Познавао сам угледне загребачке интелектуалце Јевреје, др Слободана Ланга, Славка Голдштајна и Михајла Монтиља. Ланг и Голдштајн често су долазили у редакцију загребачког „Данаса“, а господина Монтиља, који је радио у протоколу републичког Секретаријата за односе с иностранством у Загребу, сретао сам на дипломатским коктелима. Увек је долазио елегантан, с „армани“ краватом и златним „ролексом“, али у пратњи једне шизофрене сликарке, коју је сваком од страних дипломата врло директно покушавао да набаци.
И Слободан Ланг и Славко Голдштајн подржали су 1990. године долазак на власт Фрање Туђмана, истина са малим резервама због неких ставова по јеврејском питању у његовим књигама.
„Знате, неке ствари око револуције и комунизма Туђман је прилично луцидно уочио, али је око јеврејског питања остао на нивоу простог антисемитизма“, рекао ми је у мају 1990. у редакцији „Данаса“ господин Славко Голдштајн.
„Туђманове касније књиге разликују се од првих, али у књизи ’Рат против рата‘, која је изашла почетком шездесетих година, има и врло занимљивих, па чак и релативно коректних ставова и доктринарних закључака“, додао сам.
„Да? Откуда вам то?“
„Део књиге под насловом ’артизански рат у књижевности‘ написао му је др Зоран Константиновић, редовни члан Српске академије наука, јер Туђман је тада радио и живео у Београду, био је омиљени и врло утицајни гост разних партијских и државних вечеринки на Дедињу“.
„Откуд то знате?“
„Др Зоран Константиновић је најбољи друг мог оца. Били су четири године у истој бараци немачког логора за ратне заробљенике у Оснабрику, као официри југословенске Краљевске војске. Туђман је за време своје службе у ЈНА у Београду врло често долазио код Зорана кући, водили су дуге разговоре, тако да знам неке детаље политичког размишљања Туђмана из тог доба…“
Када данас размишљам о годинама почетка трагедије на просторима СФРЈ сетим се и тог разговора са данас покојним господином Голдштајном. Заправо, у то време, београдски Јевреји на челу са господином Јашом Алмулијем и загребачки Јевреји на челу са господином Славком Голдштајном размишљали су потпуно другачије о судбини Југославије. А када се Јевреји из два града у истој држави, која није Израел, стратешки политички јавно не слажу, то је могло да значи само да та два града ускоро и неће бити у истој држави. И догодило се.
Некадашња СФРЈ годинама је, на неки начин, игнорисала Јасеновац као најстравичнији логор смрти у Европи, једини логор где су људи живи спаљивани у Пицилијевим пећима, логор у ком су вршени злочини на начин да су се и Немци згражавали. Убијани су Срби само зато што су Срби, Јевреји само зато што су Јевреји, Роми само зато што су Роми и Хрвати зато што су били антифашисти. Убијено је и неколико Словенаца, међу којима и мој деда Мијо Лазански и мој стриц Мирослав Лазански. У логору „Три Ц“ за политичке затворенике, где су заточени били на голој ливади, под ведрим небом без воде и хране. У оној великој Југославији било је неколико научних скупова о логору Јасеновац, али све некако скромно и без превеликог публицитета. Све у контексту бојазни да се неки не наљуте, све у име братства и јединства.
Све до изградње великог споменика-цвета почетком шездесетих година прошлог века, простор јасеновачког пакла биле су ливаде и мочваре са вртачама, хрпе цигли и опеке, делови ланаца, остаци Пицилијевих пећи, делови барака, између којих су гмизале змије белоушке. Једини знак да је ту био најстрашнији логор смрти и геноцида била је једна обична дрвена табла са петокраком звездом и бројком убијених људи. Знам то, јер сам сваке године за Дан борца, заједно с оцем, обилазио те ливаде и полагао венац код те табле. И на том месту сликао се као клинац од десет година. Па нам је председник Општине Јасеновац, код кога смо отишли да га питамо зашто мало не уреде тај простор, рекао тада како „другови из Загреба желе да на том месту подигну творницу“. После творнице смрти, опет творница?
Зашто нам се и данас догађа Јасеновац? Зато што су га Срби из Србије у протеклим временима били заборавили. Зато што неки у Хрватској и после толико година никако да одлуче да ли данашња Хрватска наставља континуитет усташке НДХ, или антифашистичке Хрватске. Ако нека улица и данас носи име високог усташког функционера Миле Будака, макар он био и осредњи књижевник, ако се пред фудбалску утакмицу Хрватске са Немачком у број међусобних сусрета убрајају и утакмице између Рајха и НДХ, онда је жеља за континуитетом НДХ код неких очито присутна.
Изложба о логору Јасеновац и злочинима који су у њему почињени, а која је отворена ових дана у згради УН у Њујорку, тек је део дуга Србије према јасеновачким мученицима. Хрватска нота поводом те изложбе упућена Србији показује неспособност данашњих хрватских власти да се јасно дистанцирају у односу на НДХ и злочине почињене у то време. Јер, када спомињу жртве Јасеновца, а има тренутака када то морају да учине, хрватске власти у првом плану, као жртве, спомињу Јевреје, па затим Роме и хрватске комунисте, и тек на крају Србе. Тај редослед све говори, у Јасеновцу су најбројније жртве били Срби. Све док се у Загребу то прешућује и игнорише, имаћемо догађање Јасеновца у контексту лоших односа Хрватске и Србије.
Прочитајте ОВДЕ колумну Лазанског на тему "70 руских домова културе у Србији".
Извор: rs.sputniknews.com
