Некад први, а често и једини Југословен који је ногом крочио на највећа светска ратишта и разговарао у четири ока са људима од којих је свет стрепео открива ствари које никада није испричао.
Какав је утисак на вас оставио Башар ел Асад?
- Дочекао ме је је у једној обичној кућици са дрвеним вратима, подсећа на Далмацију, рецимо. Лично ми је отворио врата и рекао: "Добро дошао, пријатељу". Онда смо попили кафу и сели да радимо интервју. Поред њега је био семафор и имао сам 35 минута... Ипак ми је дао 40.
Да ли је било и неког незваничног ћаскања са њим?
- Јесте, после интервјуа ме је питао шта је са породицом Милошевић. Рекао сам му да је председник умро у ћелији, да су Мира и Марко у Русији, а Марија у Црној Гори, колико знам. Саслушао ме је, а онда ми је тражио их поздравим. Казао сам да немам контакт, али да ћу рећи то медијима, па ће неко пренети. Истина је да никад нисам упознао Слобу.
Обишли сте многа ратишта. Која је најопаснија ситуација у којој сте се нашли?
- Поред Чеченије, која је врло опасна јер има много отетих новинара, Авганистан је сам по себи ризичан, тамо сам био шест пута са совјетским војницима и седми пут 11. септембра 2001, кад су у Америци пале Близнакиње. Био сам први југословенски новинар који је ушао у Авганистан 1983.
Месец дана у Авганистану звучи као филм. Како то изгледа на терену, где спавате, шта једете?
- Мени је, заправо, тамо било јако добро, зато што у то време није било компјутера, Југославија није могла да се добије телефоном. Ја се сместим или у хотел "Кабул интерконтиненатал" или у српску амбасаду, једном у седам дана пошаљем текст. Ишао сам са совјетској јединицом свугде, са 103. ваздушном дивизијом, летео њиховим хеликоптерима.
Јесте ли били некад са војницима на терену, под шаторима, у камповима?
- Како да не, месец дана сам био са војницима кад се водила битка за Фао, за време ирачко-иранског рата, кад су Ирачани под Садамом Хусеионом враћали Фао. Спавао сам у шатору са ирачким официрима. Ево како то изгледа: пијете кафу из једног филџана и сад одбиј ти да пијеш, а има ту свакаквих, и жвалавих и оваквих и онаквих. Храна је војничка, кускус... И није храна проблем, већ тоалет у ком, рецимо, нема тоалет-папира, има само вода.
Јесте ли себи некад рекли: "Е, Мирославе, ово нећеш преживети"?
- Обично кажем: Ајде још овај пут, па више нећу.
Јесте ли имали непријатних ситуација са војницима?
- Са руским војницима сам био у Чеченији у највећој зими у децембру 1999. Исто смо спавали у шатору и, кад сам ушао унутра, видим кревет, а на њему војничка капа на јастуку. Ја макнем капу кад се окренем, а мрко ме гледају. Један каже: "Макни се одатле, погинуо нам је друг пре три дана и нико не спава на његовом месту". Рекох им: "Нема проблема, момци", па сам легао на неки сандук са муницијом и покрио се јакном. Седам дана нисам скидао униформу.
Када вам је заиста живот био у опасности?
- Затекао сам се на аеродрому у Приштини кад је пала она бомба од девет тона. Има и тај снимак на Јутјубу где говорим, а иза мене гори аеродром. То је можда најопаснија ситуација којој сам себе изложио. То је била једна касетна неексплодирана бомба, ја се око ње играм и показујем је, ножем сам око ње обилазио. Пола сата касније на том месту био је кратер. Да ли је била темпирана на ваздух, климу, време, никад нећу знати...
Који интервју посебно памтите?
- Председник Румуније Николае Чаушеску примио ме је у Снагову у августу 1989. Интервју је трајао три сата, није ни погледао у било какве папире, све податке је савршено износио. Питао сам га на крају ли му недостаје маршал Тито, били су пријатељи. Мало је застао, па рекао да му недостаје заједнички лов на високу дивљач. Питао сам га и да ли зна да га је Горбачов, као и целу источну Европу, продао у разговору са Бушом на Малти. Рекао ми је: "Знам, али немојте то писати. Ми смо још увек социјалистичка заједница народа, што је исто што и породица, а прљав веш се из породице не износи".
Војсци је задатак да се спрема за рат
Коначно смо од 2012. почели да опорављамо Војску. Ратном ваздухопловству смо вратили назив. Ако војсци укинете тај ратни, милитантни тон, онда војска није војска, већ друштво часних сестара. Први пут сад имамо да се Војска мора спремати за рат, него шта него се спрема, то је основни задатак Војске, да се спрема да одбрани земљу. А ту су и боље плате и техника која стиже из Русије, па из Белорусије. Верујем да ћемо од Белоруса добити и С-300 ускоро, који ће модернизовати Руси.
Мирослав Лазански о...
.. војном року
Служио сам у Битољу 1977. Још је Тито био жив, био сам извиђач атомско-биолошко-хемијске одбране. Једини сам од 6.000 војника који има Титово одликовање
... избору каријере
Деда по мајци је био на Солунском фронту, отац ми је био официр, као и његов отац. Ја сам завршио Правни факултет у Загребу и онда сам почео да пишем војне теме
... Аваганистану
Председнику Наџибулаху се ћерка родила у Чачку, био је амбасадор у Бугарској, па је током револуције побегао у Југославију. Кад дођем у Кабул, одмах ми да хеликоптер
... Младићу
Младић је био звезда и уживао је у тој позицији. Волео је новинаре, знао је некад бити и оштар, наравно да је био сујетан као и сви генерали
... Загребу
У Загреб одем често, неко ме на улици погледа попреко, неко се јави љубазно. Тереза Кесовија ми је рекла: "Па где сте ви све ово време?" Рекох: "На службеном путу"
... Хрватским новинарима
Александар Станковић ме никад није звао у емисију, мислим да не сме да ме позове. Био сам у "Отвореном" 2015. и имао сам јако добар наступ
... најдражем интервјуу
Једини сам новинар у свету који је урадио интервју са три совјетска маршала - Ахромејевим, Куликовим и Јазовим. Имао сам и два интервјуа са врховним генералима НАТО
... Косову
Ми војнички нисмо поражени на Косову, политички јесмо, али војнички не. Ниједан наш војник није отишао у заробљеништво, ниједан комад технике нисмо препустили непријатељу.
Прочитајте ОВДЕ зашто ће и Србија осетити потрес због хладног рата Турске и САД?
Извор: Српски телеграф
