Наши споразуми са САД више не вреде, саопштио је председник Турске Реџеп Тајип Ердоган и напоменуо да билатералне везе и потписани споразуми „губе вредност“ после пресуде турском банкару у америчком суду. Портпарол турског председника оценио је раније да је пресуда америчког суда турском банкару Мехмету Хакану Атили „скандалозна одлука у скандалозном случају“.

Шта оваква вест значи за односе Турске и Америке, за прилике на Блиском истоку, а шта за односе на Балкану и за Србију.

Према мишљењу аналитичара Немање Старовића ово је само још један у низу потеза који су довели до ситуације да су данас можда најгори односи између Вашингтона и Анкаре још од периода Хладног рата.

Наиме, констатује Старовић, спољна политика САД, која се спроводи на подручју Блиског истока и конкретно у вези са Турском, дефинитивно не одговара властима у Анкари, имајући у виду, пре свега, подршку курдском фактору на северу Сирије коју Турска оправдано сматра истуреном филијалом терористичке Радничке партије Курдистана.

Осим тога, прецизира тај аналитичар, још једну велику препреку за напредовање односа представља и чињеница да Америка одбија да Турској изручи имама Фетулаха Гулена, кога турске власти, опет оправдано, према мом суду, оптужују за покушај организације војног пуча 2016. године.

Може се рећи да су односи САД и Турске кренули силазном путањом 2012, 2013. године, подсећа Старовић, кад је дошло до раскидања органске везе између Ердоганове партије и покрета Фатулаха Гулена. План, додаје Старовић, који је постојао на Западу, а пре свега у безбедносном сектору у САД, био је да дође до обарања Ердогановог режима на изборима 2015. године, а кад се на том плану није успело, дошло се до покушаја војног пуча 2016. године.

С друге стране, још један саговорник Спутњика и добар познавалац прилика у Турској каже да Ердоган жели да седи на две столице, па сад затеже у односима са Америком. И он указује да је кап која је прелила чашу био пуч 2016. године и од тад односи Турске и Америке, док је Ердоган на њеном челу, никад неће бити исти.

Наравно, каже тај познавалац, да се билатерални споразуми не раскидају на начин како то представља Ердоган, поготову што Турска од Америке набавља авионе, долазе инвестиције…а турски председник је свестан важности ове државе, па затеже.

Оваква напетост у односима Турске и Америке, наглашава тај саговорник, веома је добра за Србију у сваком случају, јер Америка губи савезнике, па долази до промене баланса. Турци не могу бити пријатељи Србији, категоричан је он, па ће сад оваква ситуација погодовати и Србији, али и Грчкој, а самим тим се долази до нове динамике односа у региону.

„Чини ми се да, ма колико се стратешки интереси Америке и Турске разилазиле по више основа, дугорочно гледано, у интересу обе државе, јесте да се ти односи поправе, али до тог поправљања и унапређења неће доћи у наредне две године, пре свега имајући у виду унутрашње политичке факторе и у Америци и у Турској“, сматра Немања Старовић.

Поједина истраживања јавног мњења у Турској, указује Старовић, говоре да свега два процента грађана сматра Сједињене Државе пријатељским државама. Имајући у виду чињеницу да у новембру 2019. године долазе општи избори у Турској који су од судбоносне важности и за Реџепа и за његову партију, будући да ће бити обједињени и председнички и парламентарни, Старовић не верује да ће се ставови Реџепа Тајипа Ердогана и његови потези битно одвајати од преовлађујућег мишљења у јавном мњењу.

Све су учесталији натписи у америчкој и генерално гледано у западној штампи, истиче Старовић, која, како каже, као да прозива Абдулаха Гула, некадашњег председника Турске да истакне кандидатуру на тим изборима. По сценаријима који се разрађују Гул би требало да добије подршку широког политичког спектра, како би се поставио као кредибилна алтернатива Ердогану.

Чињеница је да је Турска променила политику и приоритете у свом окружењу, напомиње Старовић, прихватила реалност на терену и у сарадњи са дојучерашњим великим ривалима Техераном и Москвом и успела да нађе решење које ће задовољити нове приоритете, а то је ограничавање утицаја терористичке Радничке партије Курдистана на северу Сирије, односно на курдске кантоне на северу те државе.

„Чини се да Америка суштински мења политику на Блиском истоку и да се приступ који је владао још од времена Хладног рата, где је имала читаву мрежу савезника на различитим нивоима сад мења, и све карте ставља на два кључна савезника — Израел и Саудијску Арабију. Притом, антагонизујући своје дојучерашње савезнике како у Турској, тако на пример и у Пакистану“, анализира Старовић.

Просто, констатује Старовић, долази до нове блоковске поделе на Блиском истоку, где с једне стране имамо осовину Израела и Саудијске Арабије, иза које чврсто стоји Вашингтон, док с друге стране, некадашњи велики ривали у Турској и Ирану праве неку нову врсту савезништва.

„Балкан се увек мора посматрати као нека врста западног крила Блиског истока и морамо веома пажљиво и опрезно пратити све што се на тој страни дешава. Добро је позната чињеница да се у Турској са данашњим даном налази преко три милиона избеглица из Сирије и Ирака и да интерес Турске јесте да предупреди сваку даљу ескалацију на подручју Блиског истока, поготову ескалацију у вези са Ираном, и да због тога смањи притисак који већ осећа“, резонује Старовић.

Оно што смо видели концем 2015. године, кад је преко територије Турске на Балкан дошло преко милион избеглица на путу ка западној Европи, према Старовићевом мишљењу, јесте нешто што би био заједнички интерес да некако предупредимо и да не дозволимо да до тога поново дође.

Прочитајте ОВДЕ зашто је Ердоган побеснео у Паризу?

Извор: rs.sputniknews.com