Правда

Пише: Мирослав Лазански  Па сам сада у озбиљној дилеми: ко је од њих двојице у овом случају више двосмислен? По мени, то је свакако Трамп. Или је амерички председник, заправо, упао у Кимову замку источњачке двосмислености? Јер, можда је Ким само хтео да каже: „Јесам мали, али сам техничар”. Односно, немам баш толико ракета као Доналд, али моје мењају путању и прецизније су. Постоји само један начин да се то провери. Што се нико, за сада, хвала Богу, не усуђује. Да ли можете уопште и да замислите неког америчког председника да јавно користи такав вокабулар: Рузвелта, Ајзенхауера, Кенедија, Никсона, Регана... Севернокорејски лидер Ким Џонг Ун вешто је искористио своју, не атомску, већ виртуелну бомбу, која се састоји од реторике и дрскости. И успео је да изнервира Трампа до ивице скаредности, што не приличи председнику САД. Северна Кореја је постала нуклеарна сила, и Иран ће то врло брзо постати ако Америка настави садашњим односом према тој земљи, посебно у контексту актуелних збивања у Ирану. Све је очигледније да САД немају ефикасну стратегију за спречавање ширења ексклузивног нуклеарног клуба и у пролиферацији оружја за масовно уништење. Инвазија на Ирак 2003. године и рушење режима Садама Хусеина требало је да послужи као порука и претња непоћудним режимима који раде на ширењу нуклеарног оружја. Уместо тога, показало се колико је велика цена употребе конвенционалне америчке војне моћи у погледу људских живота, економских последица и дипломатског капитала. Ирак је показао Американцима како „војска која је победила у рату, губи у миру”. Северна Кореја је добро проучила случај збацивања са власти Садама Хусеина и велике грешке Америке. Јер, уместо да су задржали претходне структуре власти и да власт Баас партије и институције ставе под своју контролу, да ирачку армију од скоро 700.000 војника задрже под контролом, Амери су све то распустили и истерали на улицу. И помогли ИД у Ираку да формира озбиљне војне формације. А већина чланова Баас партије и ирачких војника били су приврженији новцу него конкретним владарима. Да су хтели да гину за Садама Хусеина они би гинули. Али нису. Председник Труман много је паметније урадио после завршетка Другог светског рата у Немачкој и у Јапану, део државног апарата остао је да функционише. Нешто слично је 30. септембра 2002. представљено Карлу Роуву, који је са тим планом требало да упозна америчког председника Буша. Но, план и идеје су занемарене, јер је Пентагон успео да се избори за конвенционалну инвазију како би сачувао свој утицај. Тотално уништавајући дотадашње ирачке власти без размишљања о последицама које би то могло да изазове у послератном периоду, Американци су се у Ираку нашли на истом терену са различитим политичким и етничким елементима, који су се, сасвим природно, удружили против стране силе. Америчка тактика неконвенционалног ратовања у Ираку је тотално подбацила, тиме је промашила и у рату против ширења нуклеарног оружја. Ако Америка заиста намерава да заустави ширење нуклеарног оружја, мора да пронађе ефикаснији начин да изврши притисак на државе које га развијају. Северна Кореја је видела шта се догодило с Ираком и Либијом, где су завршили апарат власти и војска. На улици и без новца. Конвенционална инвазија на Северну Кореју не долази у обзир, масовни удар крстарећим пројектилима не би елиминисао све ракете са нуклеарним бојевим главама Пјонгјанга, јер се оне налазе у стотинама тунела испод високих планина и могу да се униште само нуклеарним средствима. А то би онда био и нуклеарни рат у којем би  Јужна Кореја и Јапан платили већу цену него Американци. Пентагон је први у свету специјализовао методе као што су „рат информацијама” и „менаџмент опажања”. Они који поседују атомско оружје знају да уопште и не морају да га искористе, довољно је сазнање других да га имају, па је то оружје већ „искоришћено”. Северна Кореја је одлично научила америчку лекцију из „менаџмента опажања” и може да ужива у благодетима угледа нуклеарне силе. У ствари, нити један потез на светском плану не би имао већег утицаја на оне који гаје претензије на атомско оружје од једностране изјаве Вашингтона да САД неће више свој велики нуклеарни арсенал држати у стању борбене готовости. Ако може Америка, могу и остали. Што се тиче Пјонгјанга, верујем да би се они задовољили и изјавом да САД неће насилно рушити власт у Северној Кореји. Уосталом, то је Доналд Трамп и обећавао пре уласка у Белу кућу. Или је мислио на све друге, само не на Северну Кореју. И тако дођосмо до игре „Велики и мали”... Митрополит црногорски-приморски Српске православне цркве Амфилохије изразио је бојазан да политика председника Србије Александра Вучића води "издаји Србије и Косова". Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: Политика