У наставку се налази неколико одломака из Великићевог романа у припреми:
“По читавом граду требало би ставити спомен обележја на догађаје у којима су страдали невини људи, нешто попут месинганих коцки по тротоарима Беча, са уписаним именима Јевреја који су са тих адреса одвођени у логоре, у смрт. Јер, свака нова власт покушава да прећути тамну страну властите прошлости тако што према потреби мења контекст. А то је први корак до заборава.”
“Зашто у улици Адмирала Гепрата број 14 не стоји обавештење да је са тог места Звездан Јовановић, припадник Јединице за специјалне намене, 12.марта 2003.године извршио атентат на премијера Зорана Ђинђића? Извршилац, као и налогодавац, је држава Србија. Уклањање првог демократски изабраног премијера одговарало је многим странама, како у земљи тако и у иностранству...”
Нема ни спомен табле у улици Џорџа Вашингтона 21, у дворишту куће где је 1941. Било зборно место београдских Јевреја које су Немци отерали у смрт. Нема никаквог обележја ни на Старом Сајмишту, збирном логору за јеврејску децу, жене и старце...За само пет месеци у логору је страдало седам хиљада Јевреја. У пролеће 1942. године довршено је уништавање овдашњих Јевреја. Србија је проглашена judenreien – очишћеном од Јевреја...”
“Не заборавити ни места обрачуна припадника подземља у време Милошевићевог режима, и касније, у време демократске власти, све до радикалске сатрапије. Испред стадиона фудбалских клубова “Црвене Звезде” и “Партизана” поставити меморијалну таблу са именима криминалаца који су седели и седе у управама клубова.”
“Када држава убија, таква убиства по правилу остају нерешена, а наручиоци и извршиоци никада не буду кажњени. Такав случај је и афера Топчидер која остаје упамћена по бестидним лажима истражног судије Војног суда у Београду и његових налогодаваца у врху власти поводом убиства два војника, Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића, који су погинули 5.октобра 2004. године. На све могуће начине је војна служба безбедности подметала лажне трагове и ометала независне истраге...”
Шест деценија након завршетка Другог светског рата у Србији се кренуло са лоцирањем и скенирањем ласерском технологијом локација где су вршена највећа погубљења. На тим 'пасјим гробљима' налазе се посмртни остаци и оних који су радили у државној администрацији. Тадашње комунистичке власти дале су јавни оглас да се сви запослени у државној служби врате на посао. Пријавило се три стотине особа у Београду у тим првим данима, и скоро сви су побијени.
Коме испоставити рачун? На коју адресу? Мртви узидани у топониме Београда. Ватрогасци и поштари, ноћни чувари и занатлије, учитељи, путари... Која је то рука исписивала листе за одстрел? Која памет, која савест је одређивала ко ће да живи, а ко ће пред стрељачки строј?”
Извор: Модерна времена
