Дилеме више нема. Оно што је најавила Цариградска патријаршија њен Синод је озваничио и започео процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве.
Да би то могли да испослују морали су да укину одлуку из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија тада дата на управљање Московској патријаршији. Званичан став Руске православне цркве биће познат по заседању њеног Синода у Минску 15. oктобра, мада је патријарх Кирил већ оценио да та одлука значи легализацију раскола.
Не чуди да је први коментар на одлуку из Цариграда одмах стигао од председника Украјине Петра Порошенка, мада би као председник државе у којој је црква од ње одвојена, требало да буде макар уздржан. Али у ту одлуку је, уосталом, доста уложио. Незванично се помиње пуно тога, а званично, седам сати разговора који је 9. априла водио са члановима Синода Цариградске патријаршије у Истанбулу, којима је десетак дана касније и званично упутио молбу за издавање аутокефалности.
Коментаришући овакав развој ситуације, саговорници оцењују да је одлука Цариградске патријаршије више од раскола, јер ће оставити последице не само по ситуацију у Украјини, у чији се грађански рат том одлуком практично укључила, већ и по цело православље.
Патријарх Вартоломеј - Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу украјинских власти и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај.
Православни публициста Владимир Димитријевић, и Зоран Чворовић, који на Правном факултету у Крагујевцу предаје Правну историју и у оквиру ње црквено право, слажу се да није реч о обичном расколу, већ о одлуци која ће додатно распирити грађански рат у Украјини.
Обојица деле и став да се цариградски патријарх понашао као уцењен човек, јер је и Цариградској патријаршији јасно да је овде реч о неканонском признању расколника, да је то, као мајка црква, могла да уради само Московска патријаршија, у чија се унутрашња питања и канонску територију Цариградска директно мешала, мимо канона.
И за Димитријевића и за Чворовића нема дилеме откуд толика журба у одлуци Цариградске патријаршије и од кога је уцењена.
„Ради се о САД и НАТО-у. На то је давно упозоравала историчарка Наталија Нарочњицка указујући да је Цариградска патријаршија од завршетка Другог светског рата постала испостава западних центара моћи. И то видимо у овом тренутку“, каже Чворовић, а Димитријевић додаје да се то могло очекивати јер је од 1945. Цариград потпуно у власти Америке и њених интереса.
„Патријарх Максим, који је био близак руској цркви, био је на цариградском престолу после Другог светског рата, а смењен је са тог места наводно због болести иако је после дуго поживео. На његово место постављен је Атинагора, који је одмах почео да развија односе са Ватиканом, а директно га је послао амерички председник Хари Труман да у оквиру Хладног рата спречи било какав контакт Цариграда са Москвом“, указао је Димитријевић.
Он сматра да ће одлука цариградске патријаршије имати велике последице у Украјини. Расколници које признаје Цариград одмах ће кренути да отимају светиње Украјинске православне цркве која припада Московској патријаршији. Биће извршен страшан удар на Кијевско-печерску лавру и друге светиње и уз помоћ државне принуде то ће бити огроман прогон православних верника какав нисмо имали од доба бољшевичке револуције, предвиђа Димитријевић.
И Чворовић каже да ће оваква одлука распирити унутрашњи грађански рат и подстаћи унијатске структуре у Кијеву да крену са јавним отимањем имовине, са прогонима клирика и верника Московске патријаршије. Огромна је одговорност Цариградске патријаршије. Она се, заправо, као помесна црква укључује у унутрашњи грађански рат јер ће давање аутокефалности још више распирити мржњу према Русији, Русима у Украјини и према званичној хијерархији Украјинске православне цркве у оквиру Московске патријаршије, истиче доцент на крагујевачком Правном факултету.
Димитријевић оцењује да је реч о једном од најтрагичнијих догађаја 21. века који ће имати велике последице и по јединство православља. То што је Цариград преузео да буде нека врста папског седишта православног света може, како указује, само да значи да ће се и на другим местима такође уплести у врло сложене односе међу помесним православним црквама.
Последице ће, сматрају саговорници, највероватније осетити и Срби, односно Српска православна црква.
Украјински преседан послужиће Цариградској патријаршији да на исти начин реши и питање аутокефалности Македонске православне цркве и њеног одвајања од СПЦ. То ће, како каже Чворовић, бити последње идентитетско питање које ће бити решено у Македонији после примене Преспанског договора о новом имену државе, што се Запад упорно труди да имплементира мимо воље народа исказане на референдуму.
А по мишљењу шефа Центра за изучавање религија у оквиру Института Европе при Руској академији наука Романа Лункина, одлука Цариградске патријаршије фактички значи „анексију територије Руске православне цркве“.
Цариградски патријарх Вартоломеј извршио је ревизију историјских одлука, односно веома важног документа који датира још из 1686. године. Овом одлуком је Кијевска митрополија била предата Московском патријархату на управу. Сада су Вартоломеј и они епископи који су заседали у Истанбулу, одлучили да сви украјински православци улазе под јурисдикцију Константинопољског патријархата. На црквеном језику то значи да се сада Украјина потчињава Вартоломеју. То и јесте намера Константинопољске патријаршије на чему већ дуго ради, указао је Лункин.
Прочитајте ОВДЕ на шта упозорава митрополит Амфилохије.
