Пише: Михаил Ошеров
Након што је руско руководство донело политичку одлуку да Сирију снабде С-300 системима ваздушне одбране и другим разним системима, као и да ојача електронске контрамере, тон изјава и интервјуа од стране представника израелског војно-политичког руководства се значајно променио.
Израелски премијер Бењамин Нетањаху није издавао никакве гласне политичке изјаве након што се вратио из САД и својих разговора са Доналдом Трампом. Он је давао политичке изјаве у САД, али тада, вероватно, још увек није имао потпуну слику и комплетне информације о руским предстојећим акцијама.
Авигдор Либерман је дао два интервуја у последње две недеље – један 27. септембра на контролном пункту Кунеитра у Голанској висоравни која је окупирана од стране Израела, а други недавно за новине Yediot Ahronot.
На Голансој висоравни, Либерман је заобишао питање израелске политике у новим условима, рекавши да се политика државе Израел неће мењати, и сугерисао новинарима да се обрате секретару за штампу израелске војске. У интервјуу за новине Yediot Ahronot није објављено ништа везано за Сирију. Можда је то због забране објављивања информација о томе од стране израелске државне цензуре.
Израел је једна од ретких земаља на свету где је прелиминарна државна цензура на снази и где по први пут у историји након некадашње Немачке постоји пропагандно министарство. Али у објављеном интервјуу за новине Yediot Ahronot, сачувана фраза израелског министра одбране да је “борбена готовост израелске војске сада иста као и током рата 1967. године.“
6.октобра је интервју дат новинама Ha’aretz од стране другог министра израелске владе, Тачија Ханегбија, у ком је он такође најавио одлучност и намере израелске владе да наставе са агресијом против Сирије.
Према извештају од 5. октобра са израелског сајта Дебка, који се сматра интернет страницом која објављује информације у интересу израелских обавештајних служби, амерички председник је наредио да се Израелу хитно пребаци неколико ескадрила најновијег америчког Ф-35 авиона из борбених јединица, укључујући и оне који су већ смештени на Блиском истоку, Уједињеним Арапским Емиратима.
Разлог за израелску агресију против Сирије је присуство иранских официра на територији Сирије и могућност преноса одређених врста оружја у либански покрет Хезболах.
Са правне тачке гледишта, присуство иранских официра у Сирији и присуство иранског оружја, као и сиријска помоћ либанском покрету Хезболах, је апсолутно легитимно. Ирански официри и добровољци су на територији Сирије по легалној основи на захтев сиријске владе и значајно доприносе обнови сиријске државе.
Настављајући до недавно, стални напади израелске авијације све ово време се нису сусрели са противљењем од стране Русије. Уместо да заштити сиријско небо од свих агресора, Русија је дозволила Израелу да нападне било који објекат у Сирији, и САД-у да окупирају територије на југу и истоку Сирије.
Трагични инцидент са руским Ил 20 се могао догодити раније у било ком тренутку, и сасвим је могуће да су се такви инциденти догађали и пре, само се о њима, вероватно, није обавештавало.
Дакле, 2013. године, након још једног напада израелске авијације на Сирију у региону Латакија у непосредној близини локације руских војних објеката, сам руски председник Владимир Путин је увече позвао израелског премијера, који је био у недељној посети Кини.
У то време, 2013. године, амерички председник Барак Обама није могао да разговара телефоном са руским председником Владимиром Путином пола године због одбијања руске стране. Руски председник Владимир Путин је сам назвао.
Разговор који је одржан у 22х по времену у Пекингу (што указује на хитност позива) је био толико важан за Нетањахуа да се вратио у Израел након дуге посете и дугог лета, у пет сати ујутру на важан дан верског празника, и не напуштајући аеродром, пребачен је у други авион и одлетео у Сочи како би се састао са Владимиром Путином.
И тако након овог састанка, који је био делимично један на један, Нетањаху се вратио у Израел, а израелска агресија против Сирије, уз прећутну сагласност Русије, се наставила.
У целој овој причи о израелској агресији против Сирије, постоји један кључни морални и политички аспект. Грубо говорећи, они то не раде савезницима – они их штите на једном месту, а не на другом.
Остатак савезничких земаља Русије ће сада знати да их, у случају тога, Русија неће бранити, што проистиче из неких неразумљивих интереса руководства земље, што је супротно националним интересима Русије. То се догодило у Донбасу 2014. године, то се догодило у Сирији, почевши од 2011. године, упркос постојању споразума о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи између Русије и Сирије.
Катастрофа руског електронског извиђачког авиона Ил-20, која се првенствено догодила због неопирања Русије израелској агресији, још увек није добила адекватан политички одговор. Снабдевање Сирије разним системима и комплексима ваздушне одбране је половично техничко и полуполитичко решење проблема.
Русија не може и неће моћи да брани Сирију и своје интересе у Сирији без директног супротстављања израелској и америчко-турској агресији, а то захтева полтичку одлуку, која још није донета.
Ш'та Лазански каже о претњама ИД на Космету прочитајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
