Причу Ведране Рудан са њеног блога преносимо у целости:
- Умрла је Милена Дравић. Да живимо у неком другом времену, у некој другој земљи, та би се вест указала на екранима југословенских телевизија онако како нам се указала вест о Титовој смрти. Милена је била Тито југословенског филма. Сви који смо уз њу одрастали то знамо, генерације које долазе препознаће је као велику, додуше, Тито им неће пасти на памет. Политичари, колико год били велики, с временом ипак умиру, уметници живе довека.
Милену сам први и последњи пут у животу видела на промоцији монографије Татјане Њежић у Пули. Јул 2018. Било је паклено вруће, дворана је пуцала по шавовима, гледали смо документарни филм о Милени. На крају филма дворана је била на ногама, аплауз никако да престане, питала сам се како ће Милена преживети. Већ тада није могла без боце са кисеоником, а боца је остала у хотелској соби.
Преживела је, ми смо стали у колону и чекали да нам Глумица потпише књигу. Књиге су биле сложене на позорници, јасно ми је било да се нећу дочепати свог примерка ако будем пристојна, па сам се лактовима изборила за чело колоне. Била сам у праву. Они пристојни остали су без књиге. Ми сретници нисмо добили само потпис, свако од нас пожелео је да разговара са Миленом, да је себично дави не водећи рачуна о њеном стању, можда зато јер га је она вешто сакрила.
Сви смо добили осмех, свима нам је рекла хвала, чудила се, искрено, што нас толико има. Нама је опет, свима, било невероватно да Милена не схвата колико је људи воле. Пало ми је на памет, не можеш бити баш толико скроман након свега, да је Милена ипак врхунска глумица и да је њено чуђење нашим одушевљењем само врхунска глума.
А онда сам опет била непристојна. Искористила сам познанство са Тањом Њежић, ауторком две монографије о Милени, она прва ми се више свиђа јер је тотално откачена, и села са Миленом за сто у прекрасном пулском ресторану. Тамо су је, наравно, дочекали као краљицу. Питала сам је како све то може издржати. Рекла ми је да је скочила до собе и напила се кисеоника.
О чему смо причале? Не бих могла набројати све теме. Сећам се да је била згађена људима који владају Југославијом која се данас тако више не зове. У срце ју је погодило дивљаштво и бешћутност оних који су њену земљу претворили у ово што је она данас. Легло криминала и криминалаца, културе нигде на видику.
Ових сам се дана сетила Милене кад је у Хрватској одјекнула фрка око “сликара” који у ударном телевизијском термину портретира својим ђоком. А некад смо на нашој телевизији, у најгледанијем термину, гледали “Образ уз образ”. Може ли ниже? Може, може.
Испричала ми је како јој није лако живети у поткровљу и како она и њен супруг Драган Николић нису били у новом времену на “правој страни”. Нису ни могли бити. Прави људи и ово смеће које управља нашим животима никад неће наћи заједнички језик.
У једном је тренутку нашем столу пришла газдарица ресторана и рекла да је поздрављају обожаватељи из Загреба. Милена се зачудила, где су Загрепчани? Жена нам је објаснила да је Милену како вечера, наравно, ставила на фејс, па покренула лавину поздрава и добрих жеља. “Невероватно”, рекла је Милена Тањи Њежић, “знаш да ме поздрављају и Загрепчани?” “Наравно да те поздрављају”, рекла је Тања, “чему се чудиш?” Милена се ипак чудила. А ја сам се питала и још се питам, како је могуће да Милена није знала колико је заиста воле сви Хрвати? Није знала.
Ноћас је умрла Милена. Спасила се хероина прошлог времена, наша хероина за сва времена…
Извор: www.rudan.info
