Истраживање организације Србија 21 показује да петина грађана Србије жели да напусти земљу, а међу њима је највише младих људи: у оквиру те бројке чак је 34 посто младих између 18 и 29 година који размишљају о одласку, што је неких 450.000 грађана.

Готово половина оних који желе да оду размишљају о трајном одласку, а то је вероватно и својеврсна оцена државе у којој тренутно живе. Грађани Србије су разочарани због много ствари, и просто би било неправедно рећи да су новац и бољи животни стандард пресудни мотиви за напуштање Србије. Иако се материјални положај најчешће наводи као главни разлог и у овом истраживању, одмах иза тога се налази уређеност државе као и велико неповерење у институције.

Људи одлазе никог није брига

Подаци до којих је дошло ово истраживање нису неко велико изненађење, јер тема одласка људи свакако није новитет у Србији. Међутим, и поред чињенице да је та тема присутна у јавности још од великих гастарбајтерских таласа шездесетих година прошлог века, неких конкретних одговора на емигрантске изазове нема. Да ли би ови подаци ипак некога требало да забрину? Универзитетски професор у пензији Србијанка Турајлић не примећује да је било ко посебно забринут због ових процената који су страшно велики. 

„Постоји један синдром, који није нов, а то је чувена реченица иди одавде ако ти овде није добро. Нико ко је на власти не жели да се запита шта је то што ја радим што тера људе да одавде иду. Дакле, све што ја радим је добро, а ако се теби то не допада - иди. Као да ова земља припада властима, а ако су грађани незадовољни како се у земљи живи, то је проблем грађана а не оних који заправо одређују како се у Србији живи“, каже Србијанка Турајлић.

Можда би се власти и позабавиле оваквим проблемима када би они могли да се реше брзо и да покажу некакве резултате. Србија је већ дуго емигрантска земља, и ту се ништа не може променити преко ноћи. На тај моменат скреће пажњу и Бојан Ђурић, из организације Србија 21. 

Овај проблем се не може решити брзо, и зато мислим да не постоји ни нека превелика мотивација, код различитих нивоа власти, да на томе нешто раде или планирају на дуги рок, истиче Ђурић. „Када људи кажу да немају перспективу, за њих решење неће бити повећање плата од 15 или 20 одсто у наредних 10 или 15 година - што могу да буду економски резултати Србије у најбољем сценарију. Људи се морају на неки начин уверити да овде постоји нека нада да ће живети боље“. Ђурић додаје како истраживање показује и да није проблем само у новцу. 

„За оне који желе да оду важно је што ће имати већа примања. Али за оне који су већ отишли и живе у иностранству неко време, они мењају перцепцију и истичу уређеност друштва, функционисање институција и појединих сегмената друштва, као и предвидивост у многим сферама живота. Зато је тако мало оних који већ живе у иностранству а спремни су да се врате. Више за њих није мотивација да би у Србији имали исту или сличну месечну плату“, напомиње Ђурић.

Другачији систем вредности

Слично мишљење дели и Србијанка Турајлић. Као дугогодишњи професор универзитета имала је прилике да из прве руке чује шта је мотивација студената да напусте Србију. Како каже, новац често није најважнији мотив. 

„У струци којом се ја бавим - инжењерство и ИТ сектор посебно - са гледишта стандарда он је чак у Србији можда већи него негде другде, имајући наравно на уму постојеће плате и трошкове живота. У тој струци посла има, и плате нису мале. Од оних ИТ инжењера које ја познајем, а који су отишли, отишли су онда када су деца била спремна за школу. Желели су да им деца расту и живе у једној пристојној земљи у којој постоји нормалан систем вредности, и у којој се све не решава корупцијом и преко везе“, каже Србијанка Турајлић.

Боље бити неће

Ако бисмо кренули у набрајање свега што у Србији лоше функционише - а могло би се навести као потенцијални мотив за одлазак из земље - листа би заиста била дугачка. Лош јавни превоз, шалтерска бирократија, корумпирано здравство, судство и полиција, растурене институције, спори возови, лоши путеви, партијско запошљавање, медијско и политичко насиљ - и све то уз плату од 200-300 евра - постаје јасније како је потребно имати специјалан систем самоодржања и додатну количину медитације како би се функционисало у таквом окружењу. 

Бојан Ђурић напомиње да су људи оптимизам да ће се неке ствари у том смислу променити имали само у првим годинама након 5. октобра 2000. године. Али та нада је брзо ишчезла, наставља Ђурић, и то је заправо људима угасило наду да ће се неке ствари променити. 

„Мислим да се људи, када размишљају о одласку, пре свега руководе искуствима неких других људи, или посматрајући неку општу ситуацију у друштву. Свест о томе да се неке ствари споро, или уопште не мењају, чини ми се да је много пресуднија за нечије одлуке него можда неки конкретан догађај, у смислу да су људи директно угрожени због тога што неко други може лакше да нађе посао од њих, или што се образовање увек не исплати“, каже Ђурић.

Програм за младе - мењајте опште окружење

Партократије је у Србији увек било, али напредњачка власт је систем ботовског напредовања успоставила као један од кључних принципа у каријерама младих људи. Колико утицаја у размишљању младих о одласку има чињеница да не желе да се за радно место гурају са страначким ботовима? Србијанка Турајлић сматра да је то потпуно јасно, и да „када бисте ви имали јаке институције система, онда више не би било ни партократије. Тако да ми се чини да је партократија само последица - она је једноставно последица жеље да не постоје институције“. Стога професорка Турајлић сматра да ће власт све ове поразне цифре и проценте из овог истраживања једноставно игнорисати и прећутати. 

„А то ће да прећути јер она једноставно нема одговор којим не би прихватила сопствену кривицу. Прихватање кривице је први корак ка томе да се каже: у реду, да видимо шта можемо да променимо. Али, они ништа не би требало да чине за младе, они би требало да учине нешто за државу. Нема ту појединачног подстицаја и магичних програма за младе. Пошто млади беже због општег окружења, док се не учини нешто на поправљању општег окружења, младима нема шта да се понуди како би остали у Србији“, сматра Србијанка Турајлић.

Прочитајте ОВДЕ шта је то јасно за Шешеља и какве везе аутопут има с тим.