Сви се сећамо приче са часа историје о гускама које су сачувале Рим. Легенда се повезује с почетком успона Старог Рима кад су град напали ратоборни Гали са севера. У то време град није имао зидине, па се становништво повукло на један од римских брежуљака – Капитол, једини део града који је био утврђен и због стрмих падина тешко доступан. Једне ноћи Гали су се приближили Капитолу и у тишини почели да се успињу бедемима. На Капитолу се налазио храм богиње Хере у коме су боравиле свете гуске. Чим су осетиле непознате људе почеле су гакати и лепетати својим крилима и тако узбуниле уснуле римске сражаре. Тако су, по легенди, гуске спасиле Рим.
Много векова касније на стеновитом брду изнад Дунава, у данашњем Петроварадину, тек што су победили Османску војску код Сланкамена 1691. године, Аустријанци су почели да руше стару средњовековну тврђаву.
Градећи нове бедеме и бастионе, а у недостатку грађевинског материјала, аустријски војни инжењери искористили су камен и опеку некадашње угарске тврђаве и цистерцитског манастира из 13. века. Један од камених блокова који је красио самостанску цркву посвећену Девици Марији, с приказом мачје главе, узидан је у бастион Светог Иноћентија.
Осим тога, као у епској народној песми "Зидање Скадра" у којој се описује обичај жртвовања, узиђивањем живог човека у темеље како би се темељи зиданог објекта одржали, по предању су градитељи Петроварадинске тврђаве у темеље нових бедема узиђивали још живе мачке. Наиме, легенда каже, да су жртвовањем живих мачака не само желели да се бедеми тврђаве одрже, већ и да, као што се веровало да мачка има девет живота, тврђава буде још дуговечнија. Да и она има девет живота. И заиста, Петроварадинска тврђава не само да је одолела османском нападу 1694. године, већ је и 1716. године принц Еугеније Савојски извојевао једну од највећих победа над османском војском.
Тврђава је остала непокорена и током Мађарске револуције. Царска војска под командом бана Јосипа Јелачића није успела да примора гарнизон на капитулацију и морала је да се повуче. Након Првог светског рата, када су рушена многа утврђења некадашње Аустроугарске, само захваљујући ђенаралштабном пуковнику Краљевине Југославије Драгошу Ђелошевићу, Петроварадин је још једном био поштеђен рушења јер, како једна прича каже, "била је исувише лепа да се поруши".
Пред крај Другог светског рата, немачка војска која се повлачила са Балкана, прелазила је Дунав преко железничког моста. У железничком тунелу, који се налазио тачно испод тврђаве, постављена је велика количина експлозива. Само захваљујући италијанском ратном заробљенику Ђилду Песапанеу, који је пресекао жице и побегао код илегалаца у Петроварадин, тунел није миниран, пише магазин "Мачка".
Да је дошло до експлозије у тунелу, нема сумње да би на површини изазвала велика разарања и оштећења објеката на тврђави. Након рата, тврђава је проглашена за историјски споменик и њен највећи део је прешао под цивилну управу. Према предању које потврђује старије легенде, радници који су радили на послерартном уређењу тврђаве и реконструкцији темеља појединих објеката, проналазили су мумифициране остатке мачака који су се при додиру претварале у прах и пепео. Данас, након небројених векова, ратова и битака, Петроварадинску тврђаву освајају многобројни туристи, уметници и музичари из свих делова света, а потомци некадашњих љубимаца цистерцитских монаха их поздрављају на сваком кораку, желе добродошлицу, али и подсећајући на бурну прошлост овог велелепног утврђења и једног од важнијих симбола наше бурне историје.
326. рођендан тврђаве
Петроварадинска тврђава је 18. октобра слави 326. рођендан. Из Музеја града подсећају и да је године 1692, након великих борби са Турцима које су трајале од 1683. године, аустријска војска под командом маркгрофа Лудвига Баденског, повратила рушевну средњовековну тврђаву Петроварадин. Тада је започело утврђивање и обнављање, још увек стратешки важне тврђаве. На основу одлуке Ратног савета да се изгради нова тврђава, по најмодернијим правилима војне архитектуре, започело је утврђивање и рашчишћавање терена на Горњој тврђави. Камен темељац новог утврђења положен је 18. октобра у присуству царског изасланика, принца и маршала Еугена Круа, на Леополдовом бастиону. Тај дан се бележи као почетак градње нове Петроварадинске тврђаве која је, са прекидима, трајала све до 1780. године. Нова тврђава састојала се од Горњег и Доњег града, имала је високе бедеме и била окружена шанчевима са водом. Из насеља Петроварадински Шанац на супротној страни Дунава израстао је временом Нови Сад.
Отимају нам манастире Острог и Хиландар. Погледајте ОВДЕ шта се дешава.
Извор: Телеграф
