Павле Вуисић, песник затворен у телу великог глумца, заробљен у друштву и систему које није подносио, поробљен у професији коју је презирао. Попут Леке Банкрота из серије "Више од игре", само једног од ликова по којима ћемо га памтити, живот је живео да би трошио, а трошио је да би миран умро и коначно био спокојан. И баш као Лека Банкрот, који је за живота приредио славље у част своје смрти, расподелио шта има и мирно сео за астал своје кафане и са испруженом руком стегнутом у шипак дочекао Немце који су априла 1941. ушли у замишљену Градину. Павле је за живота расподелио све материјално што му је остало, само а његов шипак није био упућен Немцима, којих те 1988. када је напустио овај свет више није било, већ политичком систему ког се гнушао и помало глуми коју није подносио.
Често је Павле Вуисић писао о смрти. О својој смрти. Као да ју је чекао и да јој се надао.
- Желим да умрем. Боже који си свемогућ, учини тако и буди миран, платићу. Знам, и ти си корумпиран... – написао је у једној од својих песама.
У интервјуу за “Недељник” његова супруга Мирјана причала је како је Павле често писао. Песме, своје мисли. Још чешће је написано цепао и бацао. Он је и своју прву глумачку награду исцепао. Написао је и неколико тестамената, у којима је отворено показао свој презир према комунизму и огорченост на овоземаљски живот који му је с годинама постајао све већи терет.
У једном од тих тестамената пише:
- Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују. Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Овијех шест попова (које за инат хоћу) да све оно што се око гроба ради, раде и шуте. Шуте (ћуте). Нека у себи пјевају. Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никакав комунист ни говора, али нити једне речи не проговори, јербо ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, јебем матер…
У збирци Павла Вуисића у Музеју књиге на Бањици, недавно је пронађена и трећа опорука из фебруара 1987, где наводи да не жели да ико присуствује погребу осим Мирјане, уз додатак:
-Молим да се смрт објави три дана после погреба…
Желео је да умре нечујно. Да то не буде вест. Да побегне од свега. Нико да не слави на сахрани није било никог. Само његова Мирјана. Није било умрлице. Ни слике. Био је ту и један поп ког је довела, али није му рекла ко је покојник.
- Само сам рекла да се зове Павле…
Извор: Недељник
