Правда

Британски Би-Би-Си данас је објавио њену исповест, која открива језиво искуство девојчице коју је отео педофил: - Сећам се Божића 2001. дан је био стварно диван, као и прва половина Нове године 2002., пише Алисија. Нова година увек је била дан славља у мојој породици. Имали би велики ручак - моја мајка би спремила свињетину и кисело зеље - и те године су били моја мајка, отац, брат, његова девока и моја бака, и то су били задњи тренутци мог детињства који су били мирни. Где сам била само Алисија. У неком тренутку између вечере и десерта, питала сам мајку могу ли отићи да прилегнем. Рекла сам јој да ме боли стомак. Заправо сам устала од стола, прошла поред божићног дрвца које је било поред улазних врата, и отишла да упознам особу за коју сам мислила да ми је пријатељ. То уопште није било налик мени. Била сам девојчица која се плашила мрака, и никад нисам излазила сама по ноћи без одрасле особе. Сећам се како сам те вечери ходала по улици дуж блока, а улице су биле прекривене ледом и никог није било. Највише се сећам тишине. Пси нису лајали, није било никаквог звука осим звука снега под мојим ногама. Сећам се како сам стајала на углу, и мали глас у мојој глави коначно је проговорио - моја интуиција - и рекао је: "Алисија шта то радиш? Ово је јако опасно и мораш се вратити кући." Окренула сам се и кренула назад, али сам онда чула како неко дозива моје име - и у следећем тернутку била сам у ауту с тим мушкарцем, и сместа сам се почела плашити за сопствени живот. До тог тренутка, моје детињство је било срећно. Моја мајка је била код куће већину времена, увек са мном, кад год сам је требала, као и мој брат који је девет година старији од мене. Мој отац је радио дуге смене, али увек је одвајао времена за породицу. Били смо - и још увек смо - блиска породица. Моје детињство било је пуно забаве. Недавно сам гледала породичне снимке из мог детињства, и стварно сам била срећно дете. Са друге стране била сам стварно тужна када сам открила да свет није попут мјузикла где сви плешу и сви певају. С интернетом ме упознао старији брат. Увек је играо игре онлајн, мислим да је једна од њих била Диабло. Није ме занимала та игра, али изгледала је попут игре на плочи, и схватила сам да је интернет супер место за играти игре с другим људима. Мислила сам да интернет само томе служи. У то време интернет је тек улазио у домове, и моји родитељи су мислили да су брату и мени поклонили тај диван поклон. Разговарали су са мном о опасности од непознатих особа. Ипак, постоји разлика између странца ког сретнеш на улици и странца ког упознаш онлајн. Људи се онлајн чине као странци, али онда их упознаш, и убрзо се учине попут пријатеља. У 2001. и 2002. години врло је мало људи образовало децу о опасностима интернета. Добила сам своје корисничко име и отишла онлајн. Моји пријатељи и ја причали би о разним стварима. Чинило се као време пре него што су деца открила да постоји могућност сајбер конверзације, и чинило се као да се онлајн сви добро слажу. Најпопуларнији клинци причали би с мање популарнима. Осећала сам се сигурно. Био је тамо и један дечак за ког сам мислила да је мојих година, ког нисам познавала, и он је волео све што сам и ја волела. Слушао је све што сам имала рећи, дан и ноћ, давао ми савете. Био је неко коме сам се могла жалити и добити утеху током осам-девет месеци пре моје отмице. Њега сам кренула упознати на Нову годину, он је особа која ме отела у свом ауту. Зграбио ми је руку толико чврсто да сам мислила да је сломљена, а затим је давао наређења. Ствари попут: "Буди добра, буди тиха!" Ако не будем слушала, рекао је, ставиће ме у гепек. Појурио је низ улицу и поред моје куће. Помислила сам "можда ће само направити круг око кварта". Потом: "Можда ће само отићи до следећег кварта". Пратила сам уличне знакове, који су од познатих убрзо прерасли у имена улица која нисам никад видела. Након неког времена, довезли смо се до наплатних кућица и сећам се како сам мислила: Ово је моја шанса, сад ће ме спасити јер ће особа у кућици видети дете како плаче и позвати полицију и све ће бити готово. Но, мушкарац у наплатној кућици ме није видео или није мислио да нешто није у реду. Аутомобил је поновно убрзао. Сећам се како сам гледала кроз прозор и видела телефонске говорнице и мислила "Шта ако бих могла доћи до једне од њих, шта бих рекла својима? Како бих се могла извући и рећи да сам у опасности?" Не постоје речи којима бих могла описати страх и језу од помисли да би та особа могла зауставити ауто поред пута и убити ме у било којем тренутку. Наставио је да вози око пет сати, од моје куће у Питсбургу до Вирџиније. Коначно, аутомобил је стао, он ме извукао напоље и одвукао у кућу - и вукао ме низ степенице које су у мојој глави изгледале као да немају краја. Једном када ме довукао у подрум. На зидовима су биле справе које мој 13-годишњи ум није могао схватити. Потом ми је скинуо одећу и рекао: "Ово ће ти бити јако тешко. У реду је, плачи." Након тога ми је ставио огрлицу за пса око врата и одвукао ме у своју спаваћу собу и силовао. Ланцима ме везао за под поред кревета. Силовао ме, тукао и мучио у тој кући пуна четири дана. Морам вам рећи да је невероватно коју реакцију добијем понекад када то кажем. Каткад људи кажу: "Имала си среће, то није толико дуго". Уистину су то знали рећи. Желим да свима буде јасно да се бол не може дефинисати кроз време трајања, већ кроз начин на који то искуство утиче на особу. Начин на који их погоди. Без обзира да ли сте заробљени четири дана или вас годинама злоставља неко кога волите, или сте напаствовани 15 секунди док се возите аутобусом, битно је ваше искуство и бол који то дефинише, а не дужина времена или шта се точно догодило. Када сам се покушала борити против њега, сломио ми је нос. А већ је отео дете, већ ми је чинио неизговориве ужасе, зашто би убиство било нешто што не може урадити? Четвртог дана ми је рекао: "Почињеш ми се превише свиђати. Вечерас ћемо се мало провозати". Знала сам да у том тренутку  не постоји ништа што могу учинити. Знала сам да ће ме убити. Тај дан ми је дао храну по први пут у четири дана, и отишао је на посао. Сећам се да сам се молила и плакала, истински молила, и мислила сам на све ствари које би учинила да сам јача, да сам лик у филму о суперјунацима. Мислила сам: "Убиће ме, али нећу отићи без борбе, можда и победим". Онда сам схватила да сам већ много пута изгубила. Ускоро сам изгубила сваку наду. Размишљала сам много о својим родитељима тих дана. Знала сам да трагају за мном и да ме воле. Нисам уопште сумњала да ће ме наћи. Могли би померити планине, учинили би све да ме заштите. Знала сам да неће стати док ме не нађу. Једино је питање било хоће ли ме наћи живу или мртву. Мислила сам: "Када сам им задњи пут рекла да их волим. Знају ли колико их волим?" Почела сам прихватати своју смрт. "Отповила" сам у бунило. Изненада сам чула звук људи како лупају по улазним вратима. Како сам изгубила сву наду, мислила сам да ме долазе убити, стога сам се откотрљала испод кревета како би се сакрила од њих. Чула сам их како се крећу врло брзо по кући. Чула сам како вичу: "Чисто! Чисто! Чисто! Чисто!" Данас знам тачно што то значи, али тада нисам имала појма. Вероватно сам направила неки звук, јер сам чула мушкарца како говори: "Нешто се мрда тамо!" Видела сам чизме како долазе поред кревета. Мушкарац ми је наредио да изађем  и да дигнем руке у зрак. Сећам се како сам вукла тај хладан, тежак ланац, и покушавала да дигнем руке у ваздух, а истовремено се прекрити са њима. Нисам имала одећу. Гледала сам у цев пиштоља. Мислила сам: "Сада ћу умрети. То је то!" Потом се мушкарац окренуо и видела сам ФБИ на позадини његове јакне. Сви ти агенти утрчали су у собу. Пререзали су ланац око мога врата и помогли ми да устанем. Ослободили су ме. Дали су ми нову шансу за живот. Ти мушкарци и жене, они су моји анђели. Док сам била заробљена, мој отмичар је пустио снимке мог злостављања. Један од гледаоца је препознао девојчицу из видеа као несталу, с плаката. Битно је напоменути да је већина деце спашена захваљујући плакатима и обавештењима објављеним на интернету, радију, телевизији и тако даље. Ако наиђете на тако нешто о несталој особи, обратите пажњу. Гледалац снимка је отишао до телефонске говорнице, назвао је ФБИ и дао им је корисничко име злостављача. Уз помоћ имена, ФБИ је пронашао његову ИП адресу, која их је довела до мене. Било је то чудо. У суштини, једно чудовиште је издало друго. Имала сам толико среће. Да су ти агенти застали из неког разлога, данас можда не бих била овде. Злостављач је требало да се врати кући у 16.30, а агенти ФБИ-ја стигли су у 16.10. Ово је савршени пример зашто је свака секунда битна. Моја породица и ја заклели смо се да ћемо помоћи  у спашавању друге деце. Схватили смо да је грешка у целој причи била чињеница да у школама није била никаква едукација о безбедности на интернету. Након периода лечења, када сам имала 14 година, кренула сам у школе, држала презентације и делила совју причу. Данас, готово 14 година касније, и даље настављам своју мисију, делим своју причу с људима широм света, и саветујем породице о безбедности на интернету. Сада магистрирам форензичку психологију, и планирам да радим са децом и породицама које су биле жртве отмице или сексуалног израбљивања. Годинама сам имала проблема са личним везама. Додири пуни љубави изненадно би се учинили зли и пуни пакости. Ипак, успела сам да превазиђем болене успомене и након магистратуре се удајем. Мој вереник подржава моју мисију и диван је мушкарац, а још важније, диван је пријатељ. Оно што је најбитније запамтити, и требало ми је дуго да научим, је да се код силовања увек све врти око моћи и контроле, а код љубави никад, завршава своју исповест Алисија. Отмичар Алисије, Скот Тyри, 2003. године признао је кривицу за отмицу, злостављање и порнографију. Осуђен је на 19 година и седам месеци затвора.

Прочитајте још:НЕ МОЖЕ ЈЕЗИВИЈЕ: Припадници Исламске државе деци дају да играју фудбал главама убијених непријатељаРат у Сириjи до сада кошта 275 милиjарди долара

Извор: Јутарњи лист/Би-Би-Си