- Има Срба у Загребу али се они не виде. Ту постоји тај грозни израз ''лојални''. То је понижавајуће јер су у питању ''невидљиви Срби''. Због тога је толика навала на Милорада Пуповца, јер он једини чини Србе видљивима. Један од видљивих био је и Раде Шербеџија, који је поднео гомилу увреда, али како је његова слава расла дошло је до ублажавања насртаја. Али на Пуповца не... – почиње своју причу Мандић.
- Наравно да српске злочине треба процесуирати, али нигде се не спомињу злочини који су направљени према Србима цивилима пре рата. Постојали су одреди смрти, то се заборавља. Срби су са 11 до 12 посто популације у Хрватској сведени по Павелић – Туђмановом систему на 4 одсто, па и испод тога. Па Срби су са осталим народима изградили модерну Хрватску! Цео центар Загреба је финансиран од стране српске и јеврејске заједнице…
На питање новинара шта Хрвати данас највише замерају Србима, Мандић каже да то и дан данас не разуме, али да јасно види последице те мржње која је довела до грађанског рата.
- До јуче смо били добри суседи, ишли смо на кафе, крштења, а одједном је неко дошао по мене и одвео ме на неко стратиште на којем сам једва извукао живу главу. Код нас су сви набрушени на идеју да је једини начин на који можеш оправдати злочине наше, хрватске, оптужити Србе за агресију. Потукле су се две етничке групације које су биле сродне као прсти на једној руци. Ја осећам као своје природно право да Србе сматрам својом браћом и да је Србија моја домовина исто као и Хрватска. Срби нам фале у Хрватској, то је апсолутно факат. Не само бројчано, већ и својим интелектуалним потенцијалом, који је увек страховито много доприносио ономе што се зове ''хрватска уљудба'' – истиче Мандић, подсећајући на огромне заслуге Срба за улазак Хрватске у Европску Унију.
- Усташе никако да схвате да су нас Срби увели у Европу. Кад је Хрватска требало да буде примљена у ЕУ 2013. године, требао је затворити два последња поглавља – а једно од њих је статус националних мањина. Питали су прво Србе. Да су рекли оно што је заиста истина, а то је да је та позиција страшна, лоша и понижавајућа, ми не бисмо ушли у Европу. Али Пуповац је, као политички Хрват, желећи да заштити своју мањину, одговорио позитивно, да је мањинама у Хрватској добро. Хрватски Срби пустили су Хрватску у ЕУ, а сада их Хрвати вређају као најгоре псе и непријатеље. Апсурд.
На питање како је после рата изгледао његов сусрет са дугогодишњим пријатељима Момом Капором и Добрицом Ћосићем, Мандић одговара: срдачан и тужан.
-Са Момом је био много сентименталнији, са Добрицом рационалан и увек политички озбиљан. Троугао нашег пријатељства трајао је докле год је то било могуће. Ми смо били мала група писаца која није могла ни замислити распад Југославије…
Мандић се осврнуо и на причу о Јасеновцу, која је данас готово прерасла у мит, назвавши га ''општим заборавом колективне смрти''.
- Права усташија данас покушава да демонтира истину о Јасеновцу. Пред крај мог животног века синула ми је идеја да се потрудим око разјашњавања себи и другима шта се кроз историју људске мисли говорило и претпостављало о смрти. О томе пишем у својој последњој књизи. Ко зна нешто о смрти? Не зна нико, јер нам се нико није вратио да каже како је тамо... Ја од смрти немам страх. Како да се бојиш нечега што не познајеш? Знам шта би значило сломити ногу, тога се бојим,бојим се добити грип,страх ме је зубобоље, те страхове познајем. Смрт још увек не.
На крају, упитан да ли је могућа нека нова Југославија у будућности, Мандић поручује Србима: никад више са Хрватима!
- Срби су се заклели да никада више неће с Хрватима. Према томе, Југославија онаква каква је била више није могућа. И ја се слажем. Срби, немојте никада више са Хрватима, осим под неким врло тешким условима и обавезама, али у супротном – не.
Извор: Недељник
