Пише: Никола Врзић

Беџет Пацоли, министар иностраних послова самопроглашеног Косова а уз то и потпредседник њихове владе, није ни покушао да сакрије да је изненађен текућим развојем ситуације. „У почетку ми је то деловало као недостижна идеја, помало чудна“, рекао је Пацоли за ТВ „Клан Косова“ говорећи о идеји Хашима Тачија, а видећемо тек да ли је то баш Тачијева идеја, о корекцији границе између Србије и такозваног Косова. „Да вам право кажем, свакога дана видим да ова идеја задобија подршку. То је оно што чујем током посета и састанака које председник Хашим Тачи има широм света.“

Макронова подршка

А споменути Тачи, Хашим, пошто се у Јерменији ових дана видео с француским председником Емануелом Макроном на самиту франкофоних земалја, не знамо како је забога тамо пронађено место и за некога из Приштине, за Радио-телевизију Албаније изјавлјује: „Председник Макрон снажно подржава дијалог Косова и Србије и могућност постизања споразума у што је краћем временском периоду, са реалном могућношћу корекције границе, што подразумева припајање Прешева, Медвеђе и Бујановца територији Косова и што би отворило сигурну евроатлантску перспективу за Косово.“

Питање је, наравно, у коликој се мери сме веровати и Тачију и Пацолију зато што има доста разлога и да им се верује и да им се не верује, али вреди подсетити и да је председник Србије Александар Вучић 17. јула ове године, пошто се у Паризу састао с Макроном – била је то она посета током које је Вучић, како рече, „мучио и мучио Макрона да дође у Србију, док није обећао“ – изјавио: „Добили смо подршку Макрона за компромисно решење са Албанцима на Косову, да се нађе трајни мир.“

Тако да се са поприличном дозом сигурности може заклјучити да Макрон јесте подржао нешто. Сад, с обзиром на то да је Француска била међу првим државама које су признале једнострано проглашену независност Косова, и у међувремену се око тога није поколебала, није непристојно претпоставити и да је Макрон, када је подржао нешто, подржао баш тако нешто.

А споменути компромис, који је у оквиру тога спреман да прихвати, могао би да се односи управо на корекцију граница о којој говори Тачи, односно на разграничење с Албанцима које заговара Александар Вучић („Ја се свакако залажем и то не кријем, и то је политика коју представлјам, а да ли ће она добити подршку народа или не, али ја се залажем за разграничење са Албанцима“, рекао је, на пример, 9. августа у Шиду приликом посете тамошњој фабрици за прераду меса).

Сорошевска мрежа

Помисао на стварну или претпоставлјену Макронову подршку корекцији граница у виду разграничења није онолико екстравагантна као што би могло да се помисли на први поглед, напротив. А то нас пак доводи до интернационалне мреже заговарања ове идеје чији су важни ткачи – не, ово није теорија завере него констатација чињенице коју ћемо и доказати – Џорџ Сорош и његов син Александер.

Везу између Макрона и Сороша, кренимо одатле да бисмо стигли још далје, није нарочито тешко пронаћи чак ни у, такорећи, званичним изворима. На ту везу, примера ради, указује „Њујорк тајмс“ у тексту „Ко ће сад предводити Европу?“ од 7. јуна ове године, у коме Силвија Кауфман, уредничка директорка париског „Монда“, примећује: „На годишњој конференцији Европског савета за спољне послове у Паризу прошле недеље, Џорџ Сорош упозорио је да се Европа ’налази у егзистенцијалној опасности’ и инсистирао да Европа ’мора поново да измисли саму себе’. Управо то већ годину дана заговара председник Макрон.“ А на споменутој конференцији, одржаној 29. маја, Сорош је рекао сасвим недвосмислено: „Егзистенцијална криза није више стилска фигура него сурова реалност. Европа мора да учини нешто драстично да би од ње побегла. Мора поново да измисли себе.

Управо то председник Макрон покушава да иницира… Ако Макрон и Меркелова успеју упркос свим препрекама, постаће достојни наследници Жана Монеа и његове мале групе визионара… Ја и моја мрежа Фондација отвореног друштва учинићемо све што је у нашој моћи да им помогнемо.“

Предлог Јелене Милић

Што се пак нашег конкретног случаја тиче, на страницама „Печата“ већ смо указали да, у документу „Економски, демографски и социјални ефекти различитих сценарија нормализације односа између Београда и Приштине“, Сорошева фондација „топло препоручује размену територија као најповољнији замисливи сценарио који ће нас одвести право у благостање, док се одржање статуса кво представлја као пут директно у пакао на землји“.

Веома сличну варијанту истовремено заговара и Центар за евроатлантске студије Јелене Милић, највеће естрадне звезде овдашњег НВО сектора, који у својој студији „Прича са западне стране“, „предлог за корекцију административне линије између Србије и Косова у формату под окрилјем Запада“ из јуна ове године, предлаже да се Србији припоје четири општине са севера Косова, после чега би „одмах уследило усвајање свеобухватног споразума о нормализацији односа“.

Образложење ЦЕАС-а заиста вреди да се цитира. „Изнесени предлог је најбржи потенцијално остварив сценарио“, обратите сад нарочиту пажњу, „компатибилан са полазним принципима разлога НАТО ваздушне кампање против бивше СРЈ и разлозима права на остваривање новог статуса Косова који би, између осталог“, поново обратите пажњу, „допринео смањивању геополитичких пукотина између источног и јужног крила НАТО“ будући да „отежавајућу околност (…) представлја и то што су две од земалја, истовремено чланица ЕУ и НАТО које нису признале Косово, Румунија и Грчка, клјучне землје које повезују источно и јужно крило НАТО“.
Све у свему, „корекција административне линије Србије са Косовом“ је „мали уступак Србији“, али „велика потенцијална корист за ЕУ и НАТО“, поред свега осталог, и зато што би то утицало на „смањивање простора за малигни руски утицај“.

И поврх тога, ово је тек изванредно, „предлог о корекцији административне линије (…) долази као последица резоновања да ни сам Запад, али ни УН, нису успели на јасан начин да Србији изрекну тачну висину казне за злочине Милошевићевог режима на Косову, већ се изрицање (казне) чудно преселило у форму преговора кажњених и штићених“.

Атлантски Савет

Наравно да је глас Јелене Милић, ма колико бучан он био у Србији, углавном до потпуно безначајан у иоле ширим оквирима, али овде га и не третирамо као глас који о нечему одлучује већ као глас који преноси поруке оних који би да и далје одлучују о нама.

ЦЕАС Јелене Милић, наиме, дичи се финансијском подршком коју добија од Сорошеве фондације, а истовремено истиче и своје партнерске односе са макар једнако утицајном организацијом, Атлантским саветом из Вашингтона који се, исправно наводи ЦЕАС, „сматра једном од најутицајнијих тинк-тенк организација у свету“. При чему, изузетно важна напомена, и Атлантски савет ужива финансијску подршку Сорошеве Фондације за отворено друштво.

А Атлантски савет спомињемо зато што је и сам, кроз текст свог вишег сарадника Данијела Вајдиха у „Вашингтон посту“ („Нека Србија и Косово дефинишу сопствени мир“), почео да заговара „корекцију граница или размену територија“ коју „суптилно заговарају председник Србије Александар Вучић и његов косовски колега Хашим Тачи“. „Сви аргументи у корист проглашења независности Косова од пре једне деценије важе и данас у корист размене територија између Србије и Косова“, тврди Вајдих, наводећи да би тај договор морао да подразумева улазак Косова у УН и писану гаранцију Србије да сличан принцип неће бити примењив на Републику Српску. А све би то заједно „ослободило Балкан од опаког утицаја Москве“.

Све у свему, заклјучује Вајдих, „и Вучић и Тачи заслужују похвале за своју храброст… Није вероватно да ће се у наредним деценијама, или још дуже, догодити овакав стицај правих лидера у Србији и на Косову. Пружимо шансу Србији и Косову да постигну и дефинишу сопствени мир“. Онај мир, разуме се, како то рече Јелена Милић премда није рекла баш тим речима, који је успоставлјен НАТО агресијом на нашу земљу…

При чему се сорошевска видлјиво-невидлјива рука у свему овоме додатно открива на инстаграм профилу Александера Сороша, Џорџовог сина, који ону вештицу Мадлен Олбрајт сматра „легендарном“ и „једним од наших најболјих државних секретара“, што врло много нимало доброг открива и о њему самом. Елем, Сорош Јуниор састао се 26. септембра у Њујорку с Хашимом Тачијем да би разговарали о „признању Косова“, а три дана потом разговарао је о „регионалној сарадњи и приступању ЕУ“ и с премијерком Србије Аном Брнабић. Подсећамо, месец дана раније састао се и с председником Вучићем с којим је причао о „току преговора Београда и Приштине“, а састајали су се и 27. јула, и 20. априла, и 20. новембра прошле године.

Доследно уз 1244

Имајући у виду сву ову мрежу подршке корекцији граница која би Косово увела у Уједињене нације и у НАТО, чини се да реакција Москве никога не треба да изненади, све и ако је њен пуни значај остао готово непримећен у широј јавности.

Прошлог петка 12. октобра, наиме, у Москви се шеф Унмика Захир Танин састао са замеником министра сполјних послова Русије Сергејом Вершињином, и том приликом је, стоји у званичном саопштењу, „руска страна поново потврдила важност строгог поштовања одредби Резолуције 1244 СБ УН, која у потпуности остаје на снази и остаје обавезујући међународни правни оквир за решавање косовског питања“.

А истог дана разговарали су и потпредседник српске владе Ненад Поповић и Константин Косачов, председник Одбора за сполјну политику у Савету Федерације Русије. Порука из Москве: „Русија ће подржати свако решење о питању Косова које подржава српски народ, а које је у складу са Уставом (Србије) и Резолуцијом 1244.“ И тако ће бити и убудуће, јер „поручујем Србима на Косову да је Русија уз српски народ и Србију“, истакао је Косачов и додао да ће „Русија остати доследна у поштовању међународног права и Резолуције 1244, који Косово препознају као интегрални и неотуђиви део Србије“.

Све у свему, Беџет Пацоли је у праву када, био заиста изненађен или не, констатује да се шири подршка идеји корекције граница. Да, та подршка се сад шири мрежом Џорџа Сороша.

Али истовремено и руски став, инсистирање на Резолуцији 1244 и Уставу Србије, постаје све чвршћи и све јасније изговорен; ако је веровати московском „Комерсанту“, и Владимир Путин га је отворено изговорио Александру Вучићу приликом њиховог недавног сусрета у Москви, одбацивши могућност да Русија пристане на Сорошев план сузбијања њеног малигног утицаја преко наше грбаче.

Неће Русија пристати на свако решење на које евентуално пристане Србија, већ само на решење које буде засновано на Резолуцији 1244 и Уставу Србије. Речи Сергеја Вершињина и Константина Косачова то додатно потврђују.

Да ли ће Србија умети да их послуша? Или ће Руси на крају ипак морати да буду већи Срби од (неких) Срба…

Прочитајте ОВДЕ на кога је Светислав Басара мислио када је писао о кокошарима и јајарама?