Она је проширена и повлачењем, односно уништењем и пројектила кратког домета, што су накнадно затражили западни савезници, а Михаил Горбачов прихватио. Због тога се тај споразум зове и "двострука нулта опција". Из Европе су повучене 553 совјетске и 406 америчких ракета средњег домета, плус 800 совјетских и 180 америчких пројектила кратког домета. И сада, када Американци унилатерално излазе из тог споразума, јавио се Михаил Горбачов да протестује и тумачи како је то “опасно за светски мир” и како “Вашингтон руши оно што је он мукотрпно договарао са Реганом”.
А Американци од седам совјетских предлога и верзија коначног споразума нису прихватили ниједан. Михаил Горбачов је по сваку цену хтео да уђе у историју, хтео је да успе у ономе у чему нису успели његови претходници – да ослободи Европу од америчких нуклеарних бојевих глава и олакша терет совјетских војних трошкова. Горбачов се одрекао читаве категорије ракета на чији је развој Москва потрошила време, новац и политички капитал. Одричући се тада ракета средњег и кратког домета, Совјети нису изгубили много од своје офанзивне моћи у односу на Европу, посебно с обзиром на своје интерконтиненталне ракете и конвенционалне снаге. Наравно, Горбачов није рачунао да ће се кроз четири године СССР распасти и да ће НАТО још више избити на границе Русије. А он је том распаду СССР-а својим чињењем, а још више нечињењем, допринео.
Дакле, могући излазак САД из споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета други је радикални потез Вашингтона у рушењу целокупне архитектуре нуклеарних споразума. Први је био америчко једнострано напуштање споразума о антибалистичкој одбрани из 1972. године, што су Американци урадили 2001.
“Евроракетни споразум” између Михаила Горбачова и Роналда Регана од 8. децембра 1987. године је билатерални споразум Совјетског Савеза и САД који је обавезао две стране да елиминишу ракете кратког домета, од 500 км до 1.000 км, и средњег домета, од 1.000 км до 5.500 км, које се лансирају са земље, лансере таквих пројектила, као и сва средства подршке. Ракете средњег домета морале су да буду уништене најкасније три године пошто споразум ступи на снагу, а пројектили кратког домета у року од 18 месеци. За Совјете су тада америчке ракете “першинг 2” биле посебно опасне, јер су за само осам минута могле да погоде стратешке циљеве у СССР-у.
Споразум из 1987. је неограниченог трајања, али свака страна има право да се из њега повуче уколико закључи да ванредни догађаји повезани са споразумом угрожавају њене највише интересе.
Оно што је совјетски војни врх у вези са тим споразумом годинама пребацивао Михаилу Горбачову јесте његова сервилност према Западу, пошто је Москва пристала да француске и британске ракете средњег и кратког домета не буду предмет Споразума, баш као и пројектили кратког домета у саставу западнонемачког Бундесвера. Париз и Лондон одлучно су одбијали да уђу у ту једначину, а онда је Горбачов великодушно пристао на “трговину”, по којој су за сваку уклоњену америчку нуклеарну бојеву главу у Европи елиминисане по четири совјетске нуклеарне бојеве главе.
Већ тада је било јасно да је структурна слабост Споразума пре свега његова ограниченост на системе копненог базирања. Системи поморског лансирања ракета средњег домета, амерички пројектили типа “томахавк” домета 2.500 км, нису обухваћени Споразумом, и то је тада била велика грешка, заправо уступак Москве.
У међувремену је нестао Совјетски Савез, нестао је и Варшавски уговор, Немачка се ујединила, Француска се вратила у НАТО, бивше совјетске републике са Балтика ушле су у НАТО, као и бивше чланице Варшавског уговора, геостратешка равнотежа у Европи радикално се изменила у корист САД и НАТО-а. У међувремену су Американци појачали своју поморску присутност у Црном мору и Балтику, она је сада тамо трајна, а на америчким и бродовима НАТО-а су крстареће ракете типа “томахавк” које могу да носе нуклеарну или конвенционалну бојеву главу, што Руси не могу да знају док пројектил не погоди циљ. Америчке ракете на ратним бродовима у Црном мору и Балтику за Москву су посебно дестабилишуће оружје, јер се на тим даљинама и са тих позиција губи разлика између стратешког и тактичког оружја. Уз све то, Американци су постављењем антиракетног штита у Румунији и Пољској, који је уједно и офанзивни ракетни систем уперен против Русије, једнострано изашли из споразума о АБМ-у из 1972. године.
Како је Москва на све то одговорила? Развила је ракете “искандер” и поставила их у области Калињинграда и на Криму. Развила је и морнаричке пројектиле типа “калибар”, домета 2.500 км. И сада се Американци жале да је “Русија нарушила Споразум”? А америчка Шеста флота у Медитерану никада није била обухваћена било којим споразумом о лимиту и врстама наоружања на њеним бродовима и авионима.
За Американце је процес преговора био игра попут оне с осам велова, у којој је Горбачов скинуо седам, а Реган последњи, осми вео…
Путин бесан, загрмео из Истанбула. Погледајте ОВДЕ детаље.
Извор: Политика
