Ратна драма „Заспанка за војнике” урађена је према сценарију Наташе Дракулић и Предрага Антонијевића, по мотовима „Српске трилогије” помало заборављеног Стевана Јаковљевића, који је у овом роману писао о преласку српске војске преко Албаније. Реч је о његовој првој књизи о 1914. години.
Патриотска читанка, како је своје најновије филмско остварење „Заспанка за војнике” насловио режисер Антонијевић, својеврсно је Јаковљевићево сећање на ратне другове, али и погинуле српске војнике у Првом светском рату, над чијим гробовима цвета мали плави цвет заспанка. Отуда и наслов филма „Заспанка за војнике”.
– Зашто патриотска читанка? Зато што је овај филм сликовити подсетник шта је заправо патриотизам. Филм је намењен младом свету, деци школског узраста. Заспанка је цвет коровастог облика, који је врло отпоран и који животиње не једу. Легенда каже да расте на гробовима војника. То нам се учинило као леп поетски наслов за филм. Радећи филм „Заспанка за војнике” углавном смо се држали записа Стевана Јаковљевића, људи које је он током ратних дана сретао, упознавао и које је уосталом и описао у својој трилогији. Оно што је новина јесте да у филму имамо и лик самог Стевана Јаковљевића. То је наша драматуршка интервенција, али смо се држали његовог језика, дијалога. Дакле, нисмо мењали ништа од онога како је то аутентично аутор написао. То је негде и снага филма – каже Предраг Антонијевић.
Стеван Јаковљевић, професор биологије и учесник Првог светског рата, долази на 20. годишњицу рада и отварање спомен-костурнице у село где је некада као војник боравио са својом Петом тобџијском батеријом. Нажалост, сусреће само команданта, а кроз њихова сећања прича се о судбини Пете тобџијске батерије која је престала да постоји управо у том селу...
- „Заспанка за војнике” је и прича о храбрости и пријатељству, слози и заједништву. У филму нема ни псовки, ни насиља, ни блата... Све је уздигнуто, рекло би се, на митску, романтичарску раван.
– Има насиља у неком смислу, али нема крви. Желели смо да филм прилагодимо млађим људима. Филм има тензију, емоцију, али нема то графичко насиље. Порука филма је једна: када се отаџбина брани, не пита се. Иде се само напред у одбрану своје куће и отаџбине. Уједно се и поставља питање колико је нас тај Први светски рат коштао? Колико би нас било да кроз ту голготу нисмо прошли?– поручује Антонијевић.
Извор: Политика
