Пише: Пол Крејг Робертс
Један од разлога због ког је истина у опадању јесте тај да истина почиње да се заснива на емоцијама, а не на доказима. Све је у осећањима. Чини се да је ово започело са феминистима, али учење жена да верују својим осећањима, да су осећања истина, није се могло задржати само у женској свлачионици. То се проширило и на мушкарце, а сада и на неке млађе мушкарце.
Ово сам научио из мејлова читалаца. Неки су збуњени оним што им се чини да је промена са моје стране да сам био за Путина а сада против њега. Они желе да знају зашто је он престао да ми се допада. Другим речима, они моју растућу забринутост због његове политике тумаче као индикацију да ми се он више не допада.
Пишем о Путиновој политици, а не о мојим осећањима према Путину. Његова политика игнорисања провокација је неко време имала савршеног смисла. Показала је Европљанима да је Путин, за разлику од Вашингтона, разуман и не жели конфронтације.
Путинова отвореност и одговорно понашање је било супротно слици “руске претње“ коју је Вашингтон усађивао у главе Европљана. Постојала је нада ће Европа прећи са тога да буде та која омогућава Вашингтонову агресију на то да постане препрека томе.
Проблем са политиком окретања другог образа је то што она може подстаћи више провокација и то да се повећа интензитет тих провокација. Питање које сам поставио је о политици, не о Путину. Колико дуго можете да се држите политике која подстиче више провокација уместо да постиже свој жељени циљ?
Постојао је одређени покрет од стране неких европских политичара ка одговорнијем ставу према Русији, али то би једноставно могло одразити револт према Трампу или бити тактика да се подстакну веће субвенције из Вашингтона да их врате назад. Да ли је то довољно кретања да се надокнади све провокативније и све више увредљиво понашање Вашингтона и британске владе према Русији?
Ово је питање које ја постављам. То нема никакве везе са мојим осећањима према Путину. То је изражавање моје забринутости да ће интензивирање провокација резултирати нуклеарним ратом.
Путинова политика благог или никаквог одговора није резултирала тиме да Европа псотане кочница Вашингтоновог агресивног става према Русији. Уместо тога, Путинова политика позива на све интентизвније провокације.
Вашингтон је сада рекао да ће напасти Сирију уколико Сирија покуша да ослободи покрајину Идлиб. Вашингтон намеће више санкција руским елитама, што ће учинити да они постану више непријатељски настројени према Путину. Руски националисти постају бесни због Путиновог неуспеха да одбрани част Русије. Чини се да Путинова политика није формула за успех.
Дакле, питање је да ли би Путин требало да настави ову политику.
Мислим да је Путин довољно дуго спроводио ову политку и да би требало да прекине провокације тако што ће искористити свој ауторитет. То би свету послало поруку да идиотски Американци и Европљани воде свет у нуклеарни рат.
Верујем да би то уздрмало Европљане, део америчког Конгреса, и да би довело до притиска из других земаља на Вашингтон да охлади своје авионе. Једини разлог због ког се Вашингтон извлачи са убиствима јесте то што му свет то дозвољава, а свет то дозвољава јер свет не види моћну земљу која се супротставља Вашингтону.
Можда грешим. Ипак, моје питање је у реду. Руска влада, а не ја, треба да процени да ли његова политика води ка жељеном резултату или супротно од жељеног резултата.
Докази и рационална размишљања морају бити укључени, а не осећања, не материјални интереси атлантистичких интеграционалиста и руског јеврејског лобија које The Saker назива Петом колоном.
Питање које се налази пред председником Путином и руским народом јесте да ли Русија може бити суверена земља независна од Вашигтонове контроле без уласка у рат. Моја забринутост је да уколико Русија не предузме нешто брзо, једине алтернативе су руска предаја или нуклеарни рат.
Крвави биланс курдских напада на Турке и њихове савезнике на северу Сирије. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
