То је несумњиво у недавном интервјуу потврдио председник Црне Горе Мило Ђукановић, који је казао да су лидери просрпских странака на састанаку са председником Србије Александром Вучићем, тражили новац од Београда „да би повели кампању и посрбили Црну Гору уочи наредног пописа“.
Чињеницу да режим у Подгорици хвата паника од саме помисли да би број црногорских грађана који се изјашњавају као Срби могао остати на истом или већем броју у односу на резултате пописа из 2011. године од 28,73 одсто, многи аналитичари сада тумаче као јасан показатељ да је жеља црногорских власти заправо од почетка била расрбљавање Црне Горе, односно, свођења оних који се декларишу као Срби на статистичку грешку.
За уредника портала „ИН4С“ Гојка Раичевића, тежња Владе у Подгорици да број грађана који се изјашњавају као Срби у Црној Гори буде све мањи, није никаква новост, јер како примећује, „црногорска власт континуирано ради на поништењу изворног идентитета Црне Горе, који је, што потврђују бројни историјски докази, несумњиво – српски“.
“Недавно постављени плакати који омаловажавају улогу српске војске у ослобађању Боке, Брда па и саме Црне Горе уместо потписа аутора садрже крилатицу “за право част и слободу Црне Горе”. Е, то је иронија. Црногорски сепаратисти ни сами не вјерују да су успешно покрали референдум 2006. и тако остварили самосталност. То је објашњење откуд стални грч, потреба бежања од себе и својих корена и мржња према окружењу које је остало имуно на епидемију фукарлука која је завладала у Црној Гори”, казао је уредник ИН4С.
Он за Правду објашњава да то није нимало случајно, јер су „Срби у Црној Гори „неугодан сведок“, односно подсећају представнике владајућег режима шта су били колико до јуче, док нису промијенили национални дрес“.
„Процес расрбљавања Црне Горе не траје од јуче, већ је активан већ деценијама, с једином разликом што су комунисти решавању „српског питања“ у Црној Гори прилазили из идеолошких разлога, док је мотив актуелног црногорског режима много приземније природе, односно почива на пукој жељи да се сачува власт по сваку цену, па и потпуну промену националног кода“, објашњава Раичевић, који напомиње да поред „домаћих извршилаца радова“, нипошто не треба занемарити ни улогу спољног фактора, подсећјући да је управо „Католичка црква својевремено несебично помогла рушење Његошеве капеле на Ловћену, како би се поништило историјско сећање на српске корене Црне Горе“.
„Зато не треба да чуди да се на попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94.38% становништва изјаснило као Срби, да би насиљем комунистичких власти број Срба на попису 1948. био смањен на свега 1.78 одсто. Већ на попису 2003. број Срба је био 32 одсто што је био повод да се „укључи аларм“ код оних који по сваку цену не желе да Црна Гора буде оно што јесте, а то је део српског територијалног, националног и духовног бића. Одмах су активирани сви механизми дискриминације српског народа у Црној Гори, али то није дало ефекта јер се ипак респектабилних 28,73 одсто, и то на покраденом попису 2011. године, изјаснило као Срби“, истиче Раичевић.
У том смислу, наш саговорник нема сумњу да је и поменута цифра „превише“ за представнике тренутне црногорске власти, али, како додаје, исто је тако сигуран да су „Срби у Црној Гори тврд орах, и да ће на њима сломити зубе сви они који мисле да могу да потру традиционалну Црну Гору“.
„Без обзира на најаве званичне Подгорице да се спрема „велика српска офанзива“ из Београда, када је у питању попис, унапред обећавам да ће портал ИН4С, сам или заједно са другим српским националим организацијама, водити кампању очувања изворног националног идентитета Црне Горе“, најављује Раичевић.
На крају разговора за Правду, у погледу актуелне ситуације Раичевић је подсетио на „чувено клатно Милована Ђиласа“ који је судбину Црне Горе видио у одржавању равнотеже између про-српског и анти-српског пола, односно, да кад год клатно оде исувише у једну страну, „нешто“ га враћа поново назад..., што по нашем саговорнику „потпуно јасно иде у прилог тврдњи да ће поново у Црној Гори на њену срећу бити све више и више Срба“.
„Упориште налазим у томе што, чврсто верујем, да ће се просечан грађанин Црне Горе лакше „идентификовати“ са српским великанима него са „новоцрногорском елитом“, односно са Његошем него са Јевремом Брковићем, Марком Миљановим него са Шербом Растодером, патријархом Гаврилом Дожићем него са распопом Дедеићем, Вуком Караџићем него са Аднаном Чиргићем, Ивом Андрићем него са Андрејом Николаидисом, Николом Теслом него са Чедомиром Богићевићем, као и наравно многим другим примерима“, закључује Раичевић.
Да ли је Путин одлучио судбину Идлиба сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
