Пише: Горчин Стојановић
Покојни српски премијер, (онај, сећате се, ког је злочиначка организација убила као пса, на улици, због чега извршиоци робијају, а да нисмо сигурни је ли та злочиначка организација докинута, демонтирана, растурена или је, пак, променила начин рада притајивши се, а можда је, напротив, никад јача и никад присутнија, па нема потребе за тајним радом) волео је метафоре и, будући беше духовитим човеком, производио их је готово редовно. Метафора, онда кад је успела и онда кад је нова, неовејана, свежа, јест израз високог духа. (Убиством премијера, и метафоре су постале бедне или се посеже за изанђалима. Тако се, између осталог, очитава и опште стање духа.) Нема сумње да вишег духа на високом положају није било и неће га ни бити у скоријој будућности. Признајем, иако сам вазда критички настројен спрам власти – то ми, уосталом, формацијски припада, да употребим једну војн(ичк)у метафору – уживао сам у понеким од тих метафора, особито онда кад су гађале онај танки слој "нове класе" (што би рекао Милован Ђ.) која се увек, као масна скрама на устајалој чорби, накупи по површини сваке нове власти.
Једну, међутим, замерио сам убијеном премијеру, на истом овом месту, пре петнаестак година. Била је то она о "борби врабаца у прашини“, а поводом сукоба универзитетског професора, члана извесног регулаторног тела, и једног власника медија намењеног широкој потрошњи, који је тадашња власт покушала прометнути у сопствену полугу, што из наивности, што из незнања, што из опортунизма, што из стандардне властодржачке бахатости која не подразумева увид у последице - сасвим свеједно.
Није то била "борба врабаца у прашини", био је то, мишљах тада, а потоњи су ме догађаји у то уверили, темељни цивилизацијски сукоб. Метафора беше неуспела и већ стога што, ако је на једној страни и био врабац, на другој беше некаква гротескна врана, попут оних из Хичкокових „Птица“ – птичурина-гракалица, "адаптативна и опортунистичка", како вели природословно знање, "склона уништавању добара и ширењу и преношењу зараза“. Треба ли рећи да је та птичурина победила у неравноправној борби? И да је то учинила уз помоћ оних структура на које се ослања свака власт, а које укључују и оне недемонтиране делове злочиначких удруга?
Није тај догађај, оличен рђавом метафором, кључан по потоњи ток ствари у овој долини плача, али је, у садејству са сличним, делић слагалице разлога за ово на шта личи живот данас и овде. Ауторитарни поредак разузданог моћништва, заснован на симбиози политичких, криминалних, финансијских и иних непочинстава, делимично је и последица ондашњег неразумевања просте истине – cornix cornici okulos non effodiet. Врана врани…
Извор: Блиц
