Изненађење за изненађењем. Прво је Ангела Меркел, под утиском губитка гласова њене Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) на изборима у савезној покрајини Хесену изјавила да се неће више кандидовати за председницу странке, а онда се за ту позицију званично кандидовао један од њених најжешћих критичара – бивши шеф посланичке групе ЦДУ у Бундестагу Фридрих Мерц.
О томе ће наследити Ангелу Меркел одлучиваће се на конгресу странке који се одржава у децембру у Хамбургу. Уколико то буде пошло за руком Мерцу – што је мало вероватно – то би за њега била својеврсна задовољштина и касна освета Меркеловој. Јер управо је он био један од губитника њеног успона. Након низа унутарстраначких спорова, актуелна немачка канцеларка успела је да га потисне на свом путу ка врху странке. Након изгубљених избора 2002. године, Меркелова је преотела функцију шефа посланичке групе ЦДУ од Мерца који је на тој позицији био две претходне године.
Антипод Ангели Меркел
Тај раздор у наредним годинама се продубио. Мерц је 2005. био противник формирања тзв „велике коалиције“ ЦДУ и Социјалдемократа (СПД), али је то одбачено као „приговарање исфрустриране особе“. Четири године касније, 2009, Мерц се, разочаран, опростио од високе политике. Образлажући своју одлуку рекао је да ју је донео због „актуелне политике велике коалиције у Берлину“.
Фридрих Мерц, рођен 1955. у Брилону, у Зауерланду, правник по образовању, био је претходно важан фактор међу Демохришћанима. Од 2000. до 2002. био је на позицији шефа, од 1998. до 2000. као и од 2002. до 2004. На позицији заменика шефа посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу. Сматрало се да је он једна од највећих нада и талената Демохришћана, и да је по много чему својеврсни политички антипод Меркеловој: економски отворенији, конзервативнији, али и провокативнији и забавнији.
„Основна култура“
Његови говори у Бундестагу били су оштри, а поенте бритке – за разлику од говора Ангеле Меркел који су оцењивани као аналитички, али и успављујући. Мерц је увек покушавао да политички компликоване процесе представи једноставним порукама. При томе му није све баш увек полазило за руком.
Велику љутњу је, рецимо, изазвао његов пледоаје у јесен 2000. године, када се заложио за „немачку основну културу“. Тражио је, наиме, успостављање таквих правила за усељавање и интеграцију која би суштински била опозив мултикултурног друштва. „Онај ко дугорочно жели да живи у Немачкој, тај мора да се прилагоди растућој либералној немачкој основној култури“, рекао је тада Мерц. Неку јединствену дефиницију појма „основна култура“ није међутим формулисао.
И Либерали (ФДП) и Левица су га због тога политички разапели, а Зелени су га оптужили да „води расистичку кампању“. Захвални су му били само конзервативци – и то све до данас. Меркелова је додуше лично и политички тада стала иза њега, али његове погледе није делила. А и „тема избеглице“ у данашњем смислу речи, тада је била још далека.
И још један детаљ: 2004. Мерц је био дочекан са подсмехом када се заложио за то да би основне смернице пореске реформе требало да буду објашњиве „на подметачу за пивску чашу“.
Шанса за успон?
Након што је напустио Бундестаг, Мерц се бавио различитим пословима: 2010. успео је да закључи приватизацију посрнуле банке „WestLB“, био је члан више управних одбора предузећима, рецимо аеродрома Келн/Бон, а од 2009. је и председник непрофитне мреже „Атлантски мост“, која се залаже за немачко-америчку сарадњу. Осим тога, члан је Трилатералне комисије из Европе, а од марта 2016. је шеф Надзорног одбора немачког огранка највећег светског управника имовином „Блекрок“. Такође, у новембру 2017. именован је за повереника Северне Рајне Вестфалије за Брегзит.
Све у свему, човек који је из борбе за моћ са Меркеловом изашао као поражени, сада покушава да се врати на политичку сцену. Очигледно је да подршку тражи међу конзервативним снагама унутар ЦДУ. Одлазак Ангеле Меркел, за Фридриха Мерца могао би да буде поновни успон.
Одлазак Меркелове зауставља проширење ЕУ. Прочитајте ОВДЕ на кога се то односи.
Извор: Дојче Веле
