Пише: Борис Над
Једнолична равница личила је на непокретно море. Вршачко брдо – последњи обронак Карпата – почивало је у плавој сенци. Полупразан аутобус брзо је одмицао старим друмом који се пружа од Темишвара ка Панчеву и даље, ка Београду. Зауставио се на једној од успутних станица: у једном од многих банатских села која се, као јаје јајету, личила једно на друго. (Куће су, додуше, овде биле лепше и пространије него другде, премда су њихове фасаде већ биле увелико руиниране – некоћ су их настањивали Немци, пристигли још у време аустро-турских ратова. Оближње место међутим, свега неколико километара удаљено, добило је име по једном турском паши који је, приликом једног од бројних ратних похода, овде накратко утаборио своју војску.)
Док су се ретки путници измењивали, остали су имали прилику да уживају у помало нетипичном банатском пејзажу. С десна, испод лесних тераса, почивао је рит, сада исушен и претворен у плодну ораницу, која је подрхтавала на летњој јари. Ипак, мало шта је говорило да је овдашње тле још препуно трагова древног живота и гробова, почев још од енеолита. Бројни археолошки налази – оружја и оруђа изливена у бронзи, на пример – налазили су се расејани по сеоским домаћинствима. На копу оближње циглане, у раскопаној земљи, међу комадима црне грнчарије, забелеле би се каткад и људске кости. Ретки подаци о томе могли су се наћи само у стручним публикацијама.
Аутобус се полако покренуо, враћајући се назад на главни пут, али је, после свега стотињак метара, опет стао. Путем је милела погребна поворка, мирно запућена ка сеоском гробљу. Испред свих корачао је, у дугу браду зарастао, млад свештеник, а испред њега споро су се вукла кола са ковчегом покојника. Друга трака аутопута беше слободна, возач ипак није имао намеру да је заобиђе. Исто су поступила и кола која су долазила из супротног смера. Не одговарајући на ретке протесте путника, он се спокојно сврстао на зачеље поворке. Минути су протицали док се аутобус, као и све дужа колона возила иза њега, кораком пужа примицао сеоском гробљу. Недуго потом угледали смо урушен зид од цигле иза кога су се подизале крстаче и од старости посивели зидови капеле.
Тако смо сви ми – вољно или не – учествовали у некој врсти ритуала. Призор се, очигледно, одвијао ван времена, у отменој нехајности спрам времена и возног реда. То што се возач тако тврдоглаво придржавао обичаја, очигледно је имало и своје дубље разлоге – обичај је морао бити веома стар, много шта у њему сведочило је о његовој великој древности.
И заиста, Милош Црњански у „Сеобама“ описује обичај Срба да своје мртве испраћају путем ка гробљу. Тада су их још носили у отвореном ковчегу; средином осамнаестог века обичај је запањивао странце, али су га се Срби упорно држали, упркос настојањима Немаца да га искорене.
Чак и средином двадесетог века сличан обичај је и даље постојао код Руса. Описује га, међу осталим, и немачки писац Ернст Јингер, у својим „Кавкаским записима“. (Јингер налази да је леп, као да се покојник на тај начин, излажући се последњи пут сунцу, дневној светлости, ”заувек опрашта пре него што сиђе у таму”.)
Сумњамо ипак да је неко међу путницима тог тренутка помишљао на Херодота, који говори о погребним обичајима Скита. Јер, ми смо се заиста налазили на једном од рубних подручја древне Скитије, која се некоћ простирала од Црног мора и Дона све до Паноније. Оближње хумке – насуте несумњиво људском руком – које су се уздизале над равницом, могле су бити управо скитске.
Подаци о Скитима – народу који је, кроз један дуг временски период, настањивао степе и равнице на истоку Европе, а затим напречац нестао – једна од бројних нелогичности којима обилује модерна историјска наука – изванредно су оскудни а каткад, ван сваке сумње, и крајње злонамерни. Можда се управо том зловољом Грка према многољудном и слободном народу са истока може објаснити она црна слава коју су, кроз потоње векове, уживали ”Скити-варвари”: слава равна једино оној која, све до дана данашњег, прати и Хуне и Готе, Џингис канове ратнике као и Стаљинове милионске армије.
Овај прастари архетип хеленских историчара понавља и скоро савремени енглески географ Макиндер, у свом чувеном предавању, које је запањујућа смеша луцидности и крајњег слепила. Он му, додуше, додаје и једну нову димензију, безмало савршен израз. За славног енглеског научника, наиме, Скити из Хомерових и Херодотових прича – Скити који ”пију млеко од кобиле” – нису само једни међу многим ”косооким” освајачима. Они су истински архетип варварства, праобразац свих каснијих ”азијатских и немилосрдних коњаника без идеала”. Цивилизација – изум поморских народа са запада – ”плод је вековне борбе” против номада са истока, дакле ”Скита”. Концепција која има и расне конотације: косооким Скитима, Хунима, Турцима, Монголима... супротстављају се бели долихокефали севера, запада и југа Европе.
Макиндер је, међутим, био у криву: Скити беху чисти Индоевропљани, док Хуни и Готи, у расном смислу, нису представљали хомогену целину већ, по свој прилици, само шаролик савез разнородних племена, народа, етноса и раса.
Ипак, каква су то језива варварства којим су Скити заслужили ово злопамћење дуго хиљадама годинама? Људске жртве – жртвовао се сваки стоти заробљеник – обичај да се лешу жртвованог одсече десна рука и баци у ваздух, остављајући са лежи онако како је пала? Обичај ритуалног поливања ”светог мача” крвљу, погребни ритуал који је укључивао и усмрћивање десетина или чак стотина краљевих жена и слугу? Мање-више исто оно што се приписује и многим другим ”варварима”. Келтима, на пример, за које Орозије пише да кад год им је потребна чаша одсецају заробљеницима главе (како би пили из њихових лобања), док их Страбон оптужује за канибализам. Можемо се само запитати да ли је овде заиста реч о непристрасним извештајима очевидаца или о некој врсти политичке пропаганде оног доба, која експлоатише предрасуде ”цивилизованих” спрам ”варвара”? Било како било, ”варварима” треба признати бар једну олакшавајућу околност: за разлику од ондашње (а и данашње) ”међународне заједнице”, они своја злодела нису величали као хвале достојна дела одбране цивилизације од варварства.
Археологија је ипак потврдила неке од Херодотових навода, понајпре оне везане за погребне обичаје Скита. Подсетимо се на неке од њих: на обичај да се покојник вози на колима, и то читавих четрдесет дана после смрти, за којих су му приређиване обилне посмртне гозбе, тризне. Важност овог периода од четрдесет дана сачувао се у потпуности у православном обреду док за католике, колико је нама познато, нема никакав значај. Сачувао се и обичај посмртних гозби – даћа, понајпре код Срба и код Руса, озлоглашен код њихових иноверних суседа, баш као и онај да се покојник вози колима путем до свог последњег одредишта. У чињеници да се код Срба покојник данас превози у затвореном ковчегу треба видети уступак ”цивилизованости” на начин модерних западњака, ”цивилизованости” која, очигледно, није сасвим мимоишла ни варварску Скитију.
Шта историчар Горан Шарић каже о Вучићевом предлогу за разграничење погледајте ОВДЕ.
Извор: hiperboreja.blogspot. com
