Пише: Љубодраг Стојадиновић
И вежбе, као и параде, или егзалтирани иступи важних државних глава, имају смисао показивачког егзибиционизма. Ето, то смо ми, само погледајте колико смо јаки. Хоћете ли да се покачите са нама?
Јавне вежбе, које у својој бити садрже слабо маскиране поруке о пожељној снази режима, а не државне војске, углавном немају практични значај. Али добра обука има, оперативно садејство има. Као и оно што професионалци умеју, али то показују само онима којима ваља показати.
У суштини „велика вежба на десет локација“ је мало богатији технички збор, са укупним бројним стањем једне ојачане бригаде. Њена динамика је била маркетиншки, али не и оперативно тактички усаглашена. Војници су на својим „тачкама“ коректно одрадили посао, али смисао целине тог подухвата, осим неубедљивог шепурења манекена државног врха, није познат. Ако је то полигонска парада победника, можда је снагу ваљало показивати додатном пацификацијом темељно очерупаних јастребова (Вулина, на пример).
Није познато је ли постојала јединствена командна и оперативна усаглашеност смисаоно потпуно разуђених сегмената као што су: „Борбена група у нападу, уз учешће више од 1.200 војника и (симболичних) 100 средстава ратне технике – борбених возила, авиона и противоклопних хеликоптера“. Све то на Пасуљанским ливадама. Слична ствар је изведена на Пештеру, са сродним средствима и око 2.000 војника и око 100 борбених возила, такође.
Ако нема чврсте територијалне конотације између ова два сегмента, може се појмити да је супозициона претпоставка слична, уз недоумицу о природи хипотетичког непријатеља. Осим ако такву опасност држава не препознаје у себи самој.
Зато су сегменти вежбе код Титела (ушће Бегеја у Тису), или тенковски марш код Сремске Митровице (30 тенкова и 100 војника), или станица за деконтаминацију чак негде на Јастрепцу, у прилично нелогичној дисперзији и нескладу са тежиштем и циљевима дејстава (ако је то неко уопште одредио) на Пасуљанским ливадама и Пештеру (укупно 3.200 војника). Тамо је наиме било гро људства, ходајуће и летеће технике, и модерних борбених система. И наравно, све командне бојеве главе.
Било је и неких назнака противтерористичке борбе, која је остала у сенци оних делова вежбе који су обухватали најмасовнија дејства и присуство „врховног команданта“.
Он је са своје стране показао уобичајено лаичко одушевљење, чак запрепашћен ноторним принципима дејства артиљерије „замислите, наши топови гађају преко наших тенкова“. Неко је морао да припреми врховног за важне изјаве и да га упозна са вековном праксом да артиљерија редовно дејствује „преко глава“ сопствених јединица. Он је објаснио да су све ракете погодиле, а „само две нису“, покушавши да објасни зашто су баш те две омашиле, али му се није дало да буде убедљив. Промашиле, ето…
Ако бисмо покушали да дефинишемо природу особених маневара под називом „Век победника“, мора се рећи да то није била хомогена вежба, јер није имала јединствену замисао, конзистентност, логику извођења по времену, месту и простору, и јединствени циљ. Био је то хетерогени скуп показних вежби, у којима су дејствовале само „ад хок“ формиране борбене групе, уз истргнуте делове матичних формацијских јединица.
Шта се догађа са непријатељем и коме су упућене крајње нејасне поруке конфузних маневара? Изгледа свима око нас, па и чланицама НАТО-а. Војном врху годи што је врховни, који нимало не разуме ствари, очаран вежбама, које су већ на први поглед неусклађене са било којом истинском ратном хипотезом. Али је зато произведена надмена (и рекао бих спорна) теза која, невезана за победнички повод од пре 100 година гласи: У региону нико (није) раван Војсци Србије. Осим Румуније, која нам је добар комшија. Остали би, на основу те нескромне процене односа снага, морали да стрепе од нас, све са Алијансом којој припадају.
Зашто би ико стрепео, ако врховни тврди да нећемо ратовати. Осим ако нас неко нападне, што није искључено. Напротив, стално је укључено. А онда морамо показати да смо најјачи, искључујући Румунију, па би нас поново смиривао неко много јачи од нас.
Да ли нам је такав расплет већ однекуд познат? Јесте, али постоји једно више пута поновљено правило: паметни се само једном науче на туђем искуству. А будале безброј пута на свом.
Све ми се чини да је вежба конципирана тако да режим сам себе охрабри за принудно збацивање тешког бремена с леђа. За такве, непријатеља има на све стране, а чега нема може се измислити.
Због тога председник све чешће гађа преко глава сопствених снага, не либећи се да потрефи и главу, трагајући за силом која би решила све његове страхове. Али такве силе нема. Ако се могу измишљати душмани, може и сила која ће их сатрти. Много смо јаки, брате (навијачка).
И због тога се јасно видело како овај тужни скуп на врху види себе са силом и силу око себе. Рукују опасном играчком коју не разумеју, али се диве и себи и њој. Она је оштећена, несолидна, прилично застарела, али је опасна и за њих и за нас. Видите шта смо све доживели у веку иза нас. Да ли вам било ко од оних провинцијских несрећника, који се са Тачијем ћушкају око места за седење иза Путина, изгледа као победник?
Како је Бећковић '’угасио'’ црногорски режим, погледајте ОВДЕ.
Извор: www.pescanik.net
