Да ли Србији може Бог да помогне?
- Главни јунак моје књиге, шумадијски сељак Тодор Трајковић у једној својој дневничкој забелешци каже „Србијо, Бог ти помого, кад већ људи неће“. Разочаран због свега што у свом немару, незнању и себичлуку чинимо према нашој лепој Србији Тодор се за помоћ обраћа Свевишњем, мада се ја као човек и као писац надам да још није касно да се као појединци и друштво тргнемо и почнемо да се понашамо као људи који воле своју земљу. За то нам нису потребни велики гестови и велике жртве, већ само повратак основним цивилизацијским вредностима као што је на пример кућно васпитање. Кад у јавном животу почнемо да се владамо онако како су нас родитељи васпитали као мале, дакле да поштујемо једни друге, да верујемо у истину, правду и људско достојанство, свима ће нам бити боље. Овакви какви смо данас нисмо од користи ни себи, ни Богу, ни Србији.
Кад српски сељак почне да мисли, да ли то обично не изађе на добро?
- У једном свом афоризму написао сам: „Кад се народ пробуди обично устане на леву ногу“. Нашем народу, подложном манипулацијама разне врсте, обично је потребно дуго да се пробуди, али кад се то догоди властима је боље да беру кожу на шиљак. То су на својим леђима осетили многи који су потценили Србе, почевиши од Турака па до Петог октобра. Много тога ми можемо да истрпимо, и лаж и неправду и сиромаштво, па чак и то да нам је довољно да „мишљење имамо само за најнужније потребе“, али када једном дара преврши меру и када српски сељак почне да „мисли“ то не бива без велике гужве и срче до колена.
Ко је Тодор Трајковић?
- Тодор Трајковић је шумадијски сељак из измишљеног села Милошева о коме понекад волим да мислим као Милутиновом унуку из чувене „Књиге о Милутину“ Данка Поповића. Мислим да је нашој књижевности недостајао један такав лик, који ће из визуре шумадијског сељака рећи понешто и о Србији двадесетпрвог века. Тодор то и чини, али на свој особен питак, једноставан и духовит начин критикујући исте оне наше мане и заблуде које је критиковао и његов „предак“ Милутин, показујући тиме да се за ових стотину година нисмо много променили. Однос власти према „поданицима“, интелигенције према сељаку, најгорих према најбољима, нажалост, остао је готово непромењен. Ипак, разлика између Тодора и Милутина је и у томе што је Тодор знатно духовитији, па ће се читалац успут бар насмејати, истина понекад и од муке, али боље икакав осмех него никакав.
Зашто жене са села не желе да буду сељанке? Која је разлика између фармера и сељака?
- У времену у коме живимо нико више не жели да личи на себе, одраз у огледалу исувише нам је обичан и поражавајући, сви сањају да личе на неког другог, бољег и успешнијег. Отуда оволико пластичних операција, надуваних усана, селфи фотографија пропуштених кроз разноразне филтере и живот у виртуелном свету. Профилна слика на Фејсбуку важнија је од оне у личној карти. Тако је у граду, тако је и на селу, где српског сељака све више жуљају опанци, а шајкачу би радо заменио каубојским шеширом. Срби данас хрле да посећују етно села са ђакузијима и спа третманима, док њихови рођени завичаји умиру и нестају. Мало-мало па на телевизији чујемо како је нека позната личност викенде проводи на свом „ранчу“, не дај боже да би употребио реч „имање“, „очевина“ или „дедовина“, обично српско село изгледа је дефинитивно изашло из моде.
Зашто за живота људе ружимо, а хвалимо када напусте овај свет?
- Зато што су такви обично бољи од нас, јер су нам конкуренција и показатељ наше инфериорности. Квалитете им признајемо тек кад умру, улице називамо њиховим именима и подижемо им споменике, јер тада више не могу да нас угрозе и нашкоде нашем самољубљу. Понекад, међутим, ни то није довољно, често се дешава да су знаменити покојници и као мртви живљи од нас живих.
Извор:Правда
