Књига је аутобиографска, који бисте тренутак из књиге, а самим тим и из живота,издвојили као најсрећнији, а који као најтужнији?
Тешко ми је одвојити најсрећнији тренутак. Срећа је увек била присутна. Указивала ми се у најобичнијим стварима и знала сам да је ценим. Моја породица, љубав која нас је везивала, места у којима сам боравила, моји пријатељи. Неописива срећа су моје ћерке , моја унучица. Срећу видим у мору, у осмеху, у бојама неба , загрљају. Можда је срећа баш то што је видим у свему и она је тесно повезана са љубављу и захвалношћу. Можда већини људи такав одговор не звучи искрено, јер се данас прича углавном о драмама, трагедијама... по мом мишљењу, свако искуство је као лекција коју,ако научимо можемо да корачамо даље према новим испитима, који неизоставно наилазе. Ако не научимо градиво, стално се враћамо на исто и не дајемо себи могућност личног напретка. Срећа је управо то, снага да се верује у њу. Можда је конкретан одговор на ваше питање “који најсрећнији тренутак бих издвојила из књиге односно живота” - сам живот.
Најтужније тренутке могу одмах да издвојим, они су остали урезани у свакој пори мог постојања. То су растанци у било ком облику.
Када сте заволели себе?
У једном тренутку сам изгубила много тога и почела да тонем под тежином прошлости. Радије бих рекла да сам “поново”заволела себе када сам схватила да је то суштина свега. Тада се повратила жеља да поново видим боје које сам увек видела.
Како изгледа тренутак када се једна девојчица растаје од мајке и одлази да живи са оцем?
Понор. Бол. Безизлаз. Туга. Промена карактера, несигурност. Ожиљак који остаје заувек и који одређује будућност. Могла бих рећи да је то један од најтужнијих момената у мом животу који је увек био присутан и претворио се у вечност. Ипак захваљујући томе увек сам осећала јачину речи мајка. За мене је она нераскидива нит, састављена од безброј ситних честица безусловне љубави.
Кажете да на догађаје нисте могли да утичете, али сте их улепшавали, на који начин?
Као мала могла сам да направим у својим мислима простор за себе. Имала сам моћ да путујем у својој машти. Препуштала сам се крилима свог анђела који ме је водио са собом тамо где је било лепше. Моја бака је успела слику тог анђела да утисне дубоко у мени као нешто реално и истинито. Он ме је усмеравао и шапутао, указивао на лепе ствари које голим оком нису могле да се виде. Када сам одрасла, нисам више могла баш толико да летим на тим меким крилима али сам пуно научила и никада нисам заборавила оно што сам понела са собом... да у свему видим лепшу страну.
Шта значи бити сањар?
Сањар је нешто најлепше што може да постоји у човеку. Сањар омекша сваку тешку ситуацију, сањар не губи веру, сањар увек има наду која га тера да оствари своје снове. Некада је тешко сањарити. Живимо у друштву у коме има све мање снова. Али увек можемо побећи и наћи времена за себе. Препустити се звуковима природе, утонути у њене тајне и постати део њих. Не треба дозволити да снови нестану. Никада.
Са малим дететом сте отишли у иностранство, колико је било тешко направити такав корак?
Невероватно како се ваша питања слажу сама по себи. Туга, срећа, љубав, снови... све то је одговор већ сам по себи и кораке чини лаганијим . Није било тешко. Желела сам све најбоље за моју девојчицу. То је било време када у нашој земљи и највећем сањару снови бледе. Ја сам веровала у себе а покретач је била баш моја ћерка, којој сам желела да обезбедим све најбоље. Изнад свега желела сам да живи уз маму из које зрачи спокој и сигурност.
Живели сте у циркусу како изгледа живот у тако необичној заједници?
Да, један део мог живота, петнаест година, сам провела у тој необичној заједници која је за мене постала нешто најлепше што је могло да ми се деси. У том окружењу није било потребе за сањарењем. То је изгледало баш као најлепши сан. Живот је попримио облик музике, жарких боја позорнице, доброг расположења и дружења. Путовања су била свакодневница, различите културе, језици, религије, обогатили су мој живот и поглед на свет. Људи који су рођени у том амбијенту имају ширину, осећај за породицу и праве вредности. Стекла сам добре пријатеље, уживам у њиховим успесима, њиховој деци која напредују, постају светски артисти уз подршку и урођену страст према уметности те врсте.
Циркус треба подржати, он је саткан од пожртвованости, труда, тешких ситуација али и неизмерне радости.
Поносна сам што сам своје време провела у магичном свету “Моире Орфеи” која је увек била и остаће легенда италијанског, па и европског и светског циркуса.
Људи из циркуса често су на мети осуда због лошег третирања животиња и мучења ради дресуре, какво је било ваше искуство?
Постоје ресторани у којима уживате у свежој и добро спремљеној храни, угледне болнице и школе али и оне друге. Ја конкретно могу да причам о амбијенту „Моире Орфеи“ у коме сам живела. Њен циркус припада оној првој класи. Животиње су рођене у циркусу. Дресура се одвија уз стрпљење, награде, узајамно поверење и игру. Ја сам научила од тих људи како треба волети животиње. Плакала сам заједно са њима када би нас нека од њих напустила због старости или неке болести, а радовала се рођењу младунаца, пратила њихов раст. Младунци су као деца. Не могу да науче ништа ако се боје, ако немају поверење и реч похвале. Нису то животиње које служе само за представу и зараду. Оне се воле и саставни су део живота људи који раде и живе са њима. Од њих може пуно да се научи о верности, љубави, о поносу и радости. Свака од њих има име. Често и презиме
