Пише: Карл Билт (аутор је бивши премијер и министар спољних послова Шведске)
То питање је избило у први план овог месеца приликом обележавања стогодишњице краја Првог светског рата, због чега је, нормално, пажња Европљана била усредсређена на питања рата и мира. Док је обилазио бојишта из Првог светског рата, Макрон је приметио да је „мир у Европи нестабилан“ и да „нећемо заштити Европљане ако не одлучимо да имамо праву европску војску.“ Он је додао да је та заштита потребна „у односу на Кину, Русију чак и на САД.“
Циљ успостављања европске војске датира из најранијих фаза европске интеграције. Француски парламент је 1954. одбио да ратификује уговор којим би била успостављена Заједница европске одбране и заједничке војне снаге, чиме би били обухваћени Западна Немачка, Француска, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург. Након тога, структуре интеграције које би на крају подупирале данашњу ЕУ имале су тенденцију да буду више економски оријентисане, а територијална одбрана је препуштена НАТО и безбедносном „кишобрану“ САД.
Међутим, последњих неколико деценија је било више кретања ка успостављању заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ и нове структуре и институције се развијају с тим циљем на уму. Ипак, данашња дискусија о европској одбрани је права новост. ЕУ је до сада првенствено развијала сарадњу у домену истраживања и развоја док су разне групације по земљама чланицама радиле на успостављању различитих одбрамбених и безбедносних капацитета. У буџету за наредних седам година ће највероватније бити знатних финансија за такве пројекте.
Макрон је у праву да стратешка околина ЕУ постаје све крхкија. Европљани се данас конфронтирају с реваншистичком Русијом, полетном Кином и реметилачким Сједињеним Државама. Иако САД последњих година шире војне капацитете у Европи, претходно су континент сматрале првенствено платформом за операције на другим бојиштима. А сада када Трамп баца сумњу на посвећеност Америке одбрани Европе, нови предлози о европској војсци не треба да изненађују.
Ипак, у Европи само три земље имају снажну стратешку културу – Француска, Уједињено Краљевство и Русија. Све три имају дубоко укорењено институционално разумевање динамика геополитичке моћи и употребе војне силе. Заправо, руски програм војне модернизације указује да постаје све зависнији од чврсте моћи за остваривање својих интереса.
Француска је у међувремену покренула Европску иницијативу за интервенцију, нови оквир који уједињује земље с правим одбрамбеним капацитетима и спремношћу да их употребе. Што је најважније, та нова групација ће обухватати Уједињено Краљевство чак и пошто оно напусти ЕУ. Макронова визија европске војске под централном командом у ЕУ ће у ближој будућности остати на нивоу амбиција из простог разлога што се земље ретко добровољно одричу својих војски.
Међутим, вредно је размотрити шири циљ Макрона, који прилично превазилази непосредне проблеме као што су Трамп и Брегзит. Укратко, Макрон апелује на Европу да развије кохерентнију и аутономију стратегију за остварење својих безбедносних и одбрамбених интереса у 21. веку.
Непотребно је и рећи да ће овај пројекат наићи на многе препреке. Русија се може одвратити од употребе нуклеарних снага само нуклеарним снагама САД. Французима и Британцима се то не допада, али њихови нуклеарни арсенали су недовољни, нарочито сада када Русија свој унапређује. Ван оквира нуклеарног одвраћања САД ће највероватније остати у центру команде, контроле и обавештајних података када је реч о операцијама широм континента.
Европљани ће такође морати да реше извесни број унутрашњих тензија. Немачка ће инсистирати да сви нови програми буду смештени у оквиру структура ЕУ, истовремено захтевајући одобрење парламента за све операције. Али Британци више неће припадати ЕУ и и даље ће бити скептични према причи Француза о стратешкој аутономији, што би могло да наговести слабији НАТО. Исто важи за источне државе чланице ЕУ које су још мање вољне да допусте одвајање од НАТО или САД.
Упркос овим тешкоћама, помаља се консензус када је реч о потреби да се реструктурира европска одбрана. Наводни подстицај је све већа претња Русије, Кине и са ширег Блиског истока. Али непријатна реалност јесте да поновна заинтересованост за војну интеграцију такође одражава урушавање стратешке позиције Европе што је последица Брегзита и у неком смислу Трампа.
Очекујем да ће следећих деценија француска војска, а не европска марширати Јелисејским пољима на дан пада Бастиље. Али такође очекујем да европске земље постану полетније у одбрани свог суверенитета и да делују колективно када је реч о безбедности.
Прочитајте ОВДЕ какве то доказе против Русије има украјински председник.
Извор: project-syndicate. org/Данас
