АН-1, иако је остао само изузетан концепт који никада није запловио, требала је бити велике нуклеарна подморница, носач авиона, с које се могло лансирати осам борбених авиона за мање од осам минута. Иако никада није изграђена, фасцинантно је видети како је могла да изгледа.
Надмоћна ватрена моћ нуклеарног оружја против противничких поморских снага демонстрирана је 1946. године на на Маршаловим острвима, а подстакнута је потребом развоја узлетних површина за авионе унутар морнарице. Размишљало се и о амфибијским борбеним авионима, који би могли да полете директно са површине мора. Та је идеја резултирала неуспешним концептом Convair XF2Y Sea Dart.
Најодважнија од тих идеја, био је управо носача авиона, али онај који би могао да плови испод површине мора. Назван АН-1 концепт овог носача авиона користио је модификовану верзију нуклеарних подморница USS Halibat класе.
Она је била већа од већине бродова због чега је могла да носи Регулус нуклеарне ракете, њих пет, сваку величине мањег авиона. Смештене су биле у хангару у трупу брода, а лансиране изван трупа. То је требала да буде подморница величине 152 метра, подводне брзине од 16 чворова. А захваљујући мотору од 15.000 коњских снага и нуклеарном реактору могла је путовати на било који крај земље.
Подморница је требала да имати шест прамчаних торпедних цеви и две цеви позади. Али њена права снага лежала је у ескадрили, тј. лансирној рампи с које је могло узлетети осам авиона. Попут оних које је дизајнирао "Боинг", који су остали само у фази дизајна. Два од три мотора требала би отпасти како би се могли поновно искористити. "Ракете које су се тада користиле биле су отприлике исте величине попут као и ти борбених авиони, па је и логично да су се подморнице могле користити за њихово лансирање. Највећи изазов било је заправо њихово слетање. Боинг је предложио авионе који би слетали вертикално с мотором усмереним према доле.
Такав авион је тестиран у низу експеримената и био је јако способан али исто тако јако тежак за контролисање. Пилот би требао да слети док седи окренут леђима и гледа преко рамена", рекао је Хи Сатон. Управо тих 50-их у доба великих напетости, та би подморница била јако корисна. Иако није била у могућности у неком конвенционалном сукобу да пошаље довољну количину авиона у напад, могла је да изрони у близини Совјетског Савеза или Кине и лансирати авионе са релативно мале удаљености.
Могле су да 'служе' на првој линији обране Азије и Европе, на линији одбране САД-а од интерконтиненталних бомбардера, које могу пресрести далеко од САД-а, и пре него постану озбиљна претња. Немогућност да се открије где би подморница, носач авиона, могла да изрони, сигурно би унела страх или барем сумњу у могућност извођења нечега попут изненадног нуклеарног напада на САД.
Био је то концепт који је креиран пуно пре свог времена. У развоју оружја данас би можда оваква подморница, да постоји, била прави одговор на технологију хиперсоничног оружја и балистичке ракете. Беспилотне летелице који би узлетеле са таквих подморница могле би једном обављати мисије које данас обављају носачи авиона. САД већ граде подморнице које су пуно веће од концепта АН-1, а можда је само питање времена када ће комбиновати то двоје и направити убојито, смртоносно и скривено оружје.
Kурди жестоким нападима показују чији је Африн. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Express.hr
