Пише: Владимир Мoжегов
Трампове изјаве о Споразуму о ракетама средњег и малог домета – заједно са реаговањима на њих Русије, ЕУ и Кине – поново су нагло подигли ниво напетости у свету. Оптимизам није повећала ни посета Џона Болтона Русији.
Свет је поново посетила зебња коју људи осећају увек када се направи корак ка провалији светског рата...
Да, разуме се да већ знамо ко је Трамп и да се његове изјаве са елементима шоуа подоста разилазе са оним што заиста чини.
Да је Хилари Клинтон победила – највероватније бисмо имали прави велики рат на Блиском Истоку са дестабилизацијом Средњее Азије. Трампова победа је удаљила тај сценарио, али га није укинула.
Снаге које су стајале иза клана Клинтон, а те снаге имају огроман утицај на америчку спољну политику, нису измениле своје планове. Трамп је под све већим притиском тих снага. Још не знамо ко ће из тога изаћи као победник.
Вероватно ће нам многе одговоре дати избори за амерички Конгрес 6. новембра и сусрет Трамп-Путин до којег ће доћи 11. новембра у Паризу.
Ако ти избори буду повољни за Трампа – париски сусрет са оним што би уследило симболички може разрешити актуелну политичку кризу. У супротном, претња светског рата само ће се, на жалост, повећавати.
Дакле, какве снаге стоје иза повећавања напетости у свету? У чијем глобалном плану је нималнно банални подухват какав је светски рат?
Вратимо се у лето 1902-ге године када је у Њујорк – на позив банкарске куће Kuhn, Loeb Co – као водећи европски стручњак за формирање централних банака стигао Пол Варбург, сувласник хамбуршке банкарске куће у власништву Варбурга.
Он је током наредних десет година активно радио на стварању највеће светске централне банке иза чије концепције су стали водећи банкари и политичари: сенатор Олдрич, Џон Д. Рокфеллер, Бернард Барух, Јакоб Шиф, Едвард Мендел Хаус, банкирске куће Kuhn, Loeb Со, J. P. Morgan Co и друге.
Године 1912-те на председничким изборима у САД побеђује Вудро Вилсон чијом изборном кампањом су руководили поменути људи. И, Вилсон је 23. децембра 1913-те потписао закон о Федералном резервном систему. Тако је створена највећа централна банка у свету способна да акумулира ресурсе довољне за финансирање светских ратова.
У време Великог рата власт у САД налазила се у рукама «тријумвирата банкара»: Пол Варбург је био у улози потпредседника Федералног резервног система и контролисао је амерички економски и финансијски систем, Јуџин Мејер је као шеф Војно-финансијског блока био задуженза програм кредитирања и финансирања рата, а банкар Барнард Барух, а шеф «Комисије Саветника за питања Одбране“ и Савета за ратну индустрију фактички је био диктатор.
У исто то време, рођени брат Пола Варбурга - Макс Варбург - и франкфуртски банкари Филип и Лудвиг Шиф (браћа њујоршког банкара Јакова Шифа, партнера Kuhn, Loeb Co) – плаћали су ратне расходе кајзера Вилхелма. А Макс Варбург је као начелник Тајне службе Немачке већ крчио пут такозваном `новцу немачког генералштаба` за револуцију у Русији.
Пред Први светски рат у Цариград је – усред младотурске револуције (која је била генерална проба за фебруарску револуцију у Русији) – стигли су Парвус и његов ученик Троцки.
Током лета 1913-те Троцки по задатку добијеном од Парвуса координира дејства тајних савеза и револуционарних блокова на Балкану...
Кроз четири године је уиграни тим банкара из Вилсоновог штаба у Версају био у улози главних архитеката послератног мира у Европи.
У години када је Хитлер дошао на власт, председник САД постао је Франклин Делано Рузвелт – побољшана Вилсонова копија.
Прикован за инвалидска колица и способан само да послушно отвара уста ради сеанси психолошке терапије за становништво САД ошамућено и разбијено финансијском кризом – Рузвелт је био безвољна марионета и лутка у рукама снага које су иза њега стајале.
Стварну власт у САД за Рузвелтовог председниковања имала су добро знана лица: врховне судије Луис Брандејс и Феликс Франкфуртер, министар трговине Самјуел Росенман, неофицијелни Рузвелтов дипломата Хари Хопкинс, министар финансија Хенри Моргентау (аутор чувеног послератног плана који је предвиђао велико смањење становништва немачке и претварање те земље велики аграрни логор) и главни финансијер предизборних кампања и Вилсона и Рузвелта - Бернард Барух, који је у време председниковања Харија Трумана био на челу америчког «Атомског пројекта» и донео је начелну одлуку о бомбардовању Хирошиме...
Други светски рат се завршио окупацијом Европе од стране америчког банкарског капитала.
„Маршалов план“ и прва форма Европске уније (европска заједница угља и челика) ставили су тачку на традиционалну националну Европу и претворили континент у политичку колонију и војну базу нове атлантске империје.
Упркос томе, између два светска рата су се Француска и Британија успротивиле формирању светске владе, а после Другог – препрека је био СССР.
Снови Бернарда Баруха о светској диктатури која непослушне земље кажњава атомским бомбама нису се остварили.
По завршетку Другог светског рата се на међународној арени појављује нова политичка сила којој је било суђено да постане архитекта света на почетку ХХI века. Реч је о групи Шахтмана-Кристола која се испилила из Четврте Троцкистичке интернационале која је 50-их и 60-их година почела нагло да осваја позиције у америчкој политици.
Кристолова група је у тиму демократе-јастреба Хенрија Џексона први пут била у прилици да испроба санкције – тада против СССР. Она се потрудила и да створи организовани дисидентски покрет.
Крајем 70-их Кристол и његови прелазе код Роналда Регана којем помажу да активира «религиозна права» Америке и да дође на власт. У то време већ почињу да их називају „неоконзервативцима“. Неоконима.
У Регановом тиму они започињу тотални информациони рат против „империје зла“, организују велику аферу са „ратом звезда“, а истовремено разарају совјетског колоса изнутра... Неокони победу над СССР све до данас сматрају својим главним достигнућем.
Отада неокони своје главне `топове` - делујући у тиму Буша-Старијег – окрећу према Блиском Истоку, иницирају рат против ирака, објављују „крај историје“ и формирање „новог светског поретка“.
Неокони су 11. септембра 2001-ве потпуно контролисали кабинет председника САД, оружане снаге и тајне службе, а свет је тада – по њиховој замисли – прешао у фазу „сукоба цивилизација“ и „четвртог светског рата“ који би се водио „до последњег терористе“.
Међутим, даља ескалација „четвртог светског“ се неочекивано (за њих) сударила са отпором Русије која се препорађала. Улазак Русије у сиријски рат за неоконе и снаге које су иза њих постао је велико разочарење. А избор Доналда Трампа за председника САД довео је под удар сву деценијама прављену конфигурацију „новог светског поретка“.
Вратимо се сада опет плановима за отпочињање великог рата које разрађују у својим мислећим центрима снаге које су током протеклих сто година већ организовале два `врућа`и један хладни светски рат и један велики блискоисточни као почетну фазу новог светског рата.
Немојмо се заваравати. Те снаге није нимало брига ни за судбину Америке ни за судбину Европе и народа који у њима живе. Њихов једини циљ су – новац и власт. И то: тотална власт.
Да бисмо схватили дубину њихове идеологије, ево како је све видео и замишљао `кум` њихове идеологије Лео Страус: искористити верска осећања људи, исламске фанатике, технологије обојених револуција и конфликте (Израел-Иран, Индија-Пакистан...) за изазивање глобалног хаоса и експлозије у којима би се хришћанска, исламска, кинеска (а такође индијска и иранска) цивилизација међусобно ослабиле или сасвим уништиле, после чега би они завладали потпуно оним што од света остане.
Ако овакви планови некоме личе на безумље – истина је да данас морамо да постојимо управо у таквом безумном свету.
При оваквом стању ствари, избори за Конгрес САД (6, новембра) о сусрет Путина и Трампа у Паризу (11. новембра9 – на дан окончања Првог светског рата – добијају уистину историјски значај.
Прочитајте ОВДЕ како је то Ердоган окренуо леђа Путину.
Извор: fakti. org
