У тренуцима када ни многи нису слутили да долази велики државник, а и овај интервју је показао и најавио Путинов потенцијал.
Овај интервју је потпуно непознат српској јавности. Факти га преносе и због Путинових речи о НАТО агресији и нама и да својим читаоцима дају прилику да сагледају Владимира Путина из 1999-те.
Портал Факти зато испод текста интервјуа објављују коментар Владимира Кршљанина који је интервју и превео.
Александар Љубимов: Добро вече. Гледате Друштвену руску телевизију, програм „Овде и сада“. Јуче је смењена влада, а данас почиње процедура импичмента председника. Главна мисао са којом људи сада прате вести, је мисао о сопственој безбедности. После 3. октобра 1993. године добро знамо шта су политичке кризе, а после 17. августа прошле године знамо и шта су економске. Не желимо ни једне ни друге. О нашој безбедности овде и сада разговарамо на Лубјанки са секретаром Савета безбедности, директором Федералне службе безбедности Владимиром Путином. Добро вече Владимире Владимировичу!
Владимир Путин: Добро вече.
А.Љ.: Колико сам разумео, јуче је одржана седница Савета безбедности и разматрано је смењивање владе.
В. П.: Не. Јуче смо на Савету безбедности разматрали само један проблем – проблем кризе у Југославији. Питање смењивања владе није разматрано.
А.Љ.: То јест са становишта безбедности државе смењивање владе није најважније питање?
В. П.: Са становишта безбедности државе то питање је веома важно, пре свега са економске тачке гледишта. Знамо да су тржишта већ одреаговала на тај догађај, али то је питање које је председник решавао у складу са важећим уставом, није изашао из законских оквира, а то су констатовали, да и то приметимо, и шефови посланичких група. Стога се никакви изузетни догађаји у држави, у вези са сменом владе, нису догодили.
А.Љ.: Ипак, је ли то смена владе или смена Примакова?
В. П.: Сматрам да је то смена владе. Чини ми се да – а и јуче сам о томе говорио, покушао сам да дам јавну изјаву, али је нико није пренео – чини ми се да сви ми који смо радили са Јевгенијем Максимовичем, морамо да му будемо захвални за све оно што смо од њега научили. Али председник је сасвим јасно изјавио зашто је то учињено. Учињено је ради тога да се створе услови за будући развој и кретање земље, пре свега у сфери економије, напред.
А.Љ.: Али у економији је тешко кретати се без политичке стабилности. У том смислу конзервативизам Примакова је, по свему судећи, чак и у смислу тога што сте управо рекли, био у извесном смислу такав гарант одређене стабилности у друштву.
В. П.: Да.
А.Љ.: Ја због тога и питам, да ли је због његовог смењивања, вероватно, сада мање те безбедности и стабилности?
В. П.: Стабилност и безбедност – то су ипак појмови различитог... различите категорије, зар не? Значи, стабилност – да, и ми полазимо од тога да је влада Јевгенија Максимовича успешно одговорила том задатку. И сам Јевгениј Максимович има право да о томе говори. И ја сматрам, да сви треба да му за то будемо захвални.
А.Љ.: Добро, хајде онда да пређемо на стварни дневни ред Савета безбедности. У току су врло интензивни преговори и, да тако кажемо, не осећамо да су људи почели да се осећају безбедније. Реците, да ли је ипак могуће, да се по протеку неког времена, можда ћете нам Ви рећи коликог, људи почну да осећају онако безбедно, у том смислу, као пре почетка бомбардовања, пре почетка рата у Југославији?
В. П.: Тешко је рећи, јер ја разумем осећања обичног човека, и, штавише, чак у разговору са најближима у својој породици, ја осећам ту забринутост. Зато што сви ми знамо како је почео Први светски рат, а онда и шта се дешавало на Балкану за време Другог светског рата. Данас се, наравно, намећу те трагичне аналогије. Наравно да то изазива узбуну и осећај угрожене безбедности код људи.
А.Љ.: Али ви не делите ту забринутост, као човек, који зна више, него обични грађани и чланови Ваше породице?
В. П.: У целини и потпуно делим. Сматрам да је то веома опасна ситуација. Њена опасност није само у томе что гину људи на конкретном месту, у центру Европе у наше време, што нам је сасвим недавно изгледало као нешто апсолутно немогуће. Трагедија је, по мом мишљењу, у нечему другом. Она је много већа. Данас једна група држава предузима активни покушај да промени светски поредак створен после Другог светског рата. У суштини, да дезавуишу све договоре које су постигли савезници после Другог светског рата. А ти договори су, као што знамо, уграђени у темеље Организације Уједињених Нација. Организација Уједињених Нација је искључена из решавања једног од најоштријих конфликата у последње време. И управо то је, по мом мишљењу, оно најопасније. Али чини ми се да управо зато можемо стећи врло значајан број савезника и оних који ће нас подржати, јер, без обзира на то што велики број европских земаља, Сједињене Државе, све земље НАТО, подржавају акције које спроводе у Југославији, ипак је чланица Уједињених Нација много више, него чланица НАТО. И у том смислу, сматрам да ће се број оних који нас подржавају, повећавати.
В. П.: Наравно.
А.Љ.: Да ли Кина у том смислу има свој план или ће се прикључити руском плану?
В. П.: Као што знате, Кина је велика сила. И ја сумњам да ће се Кина слепо прикључивати било чијим туђим плановима.
А.Љ.: Да преформулишем своје питање. Постоји ли заједнички став и заједничко схватање, како ићи напред или постоји схватање да треба деловати у истом смеру, али на различите начине?
В. П.: Чини ми се да данас имамо заједничко схватање са Народном Републиком Кином о томе да се конфликти ове врсте – међуетнички конфликти – не могу решити употребом силе.
А.Љ.: Владимире Владимировичу, мислим да би се гледаоци осећали сигурније, ако би разумели, колико руководство земље, које данас Ви оличавате, разматра различите варијанте развоја ситуације на Балкану. Условно говорећи, ја не желим, наравно, да Ви одајете државне тајне, али ако НАТО уђе са својим трупама у Југославију, какви сценарији и акције Русије се разматрају?
В. П.: Ако не желите да ја одајем неке тајне, онда вам мало шта интересантно могу да кажем. Али, природно, ми разматрамо најразличитије варијанте наших узвратних дејстава. Али уверавам вас да ћемо увек остати на платформи здравог разума и интереса, пре свега националних интереса Русије.
А.Љ.: Али НАТО своје планове не скрива. Можда ипак можете бар нешто да нам кажете?
В. П.: Шта вас конкретно интересује? Шта вам значи то „бар нешто“?
А.Љ.: Какве активности ће Русија, или Русија и Кина, можда Француска, сада, после данашњих преговора, предузимати?
В. П.: Понављам, оне могу да буду најразличитије. То су и наше међународне активности, акције хуманитарне помоћи, дипломатски притисак. Не искључујем ни рад са нашим присталицама у земљама НАТО. Ви знате да су, колико се сећам, у Сенату Сједињених Држава, сенатори недавно предложили резолуцију подршке бомбардовању Југославије? И сасвим неочекивано, та резолуција је пропала. Гласови су се поделили: 232 према 232, ако се добро сећам. То је за администрацију било потпуно неочекивано. А западни масмедији прећуткују и покрет који се сада шири у европским земљама као подршка позицији Русије. Ја уопште не могу да схватим, искрено говорећи, позицију руководилаца многих западних земаља. Познато је, а ако и није, ја сада напомињем, да су као резулат борбених дејстава у Југославији, валутне берзе, тачније уопште берзе у Западној Европи, имале губитак од око 400 милијарди долара. Курс евра је пао за 10%, а сада већ можда и више.
А.Љ.: А можда борба за нови светски поредак, о чему сте Ви говорили, вреди толиког новца?
В. П.: Вреди, али не за Европу. Зашто би Европа губила тај новац? Говорим вам о томе да Русија има довољно много полуга утицаја на ту ситуацију. Али то не значи да треба да изгубимо главу и увучемо нашу земљу, посебно у таквом стању, у каквом се она данас налази, у борбена дејства. Само би нам то још недостајало. Ми имамо довољно унутрашњих проблема.
А.Љ.: Врло је важно што сте Ви то рекли. Информације НАТО и српских званичних извора о ономе што се тамо дешава се јако разликују. Али претпостављам да Ви имате своје изворе информација. А у нашој земљи је очито таква традиција, да је највише руководство земље све основне информације, добијало, бар досад, из уста Ваших претходника. Какве су Ваше информације, колико је погинулих?
В. П.: Мислите на страни алијансе?
А.Љ.: Мислим уопште, ипак и Југословена.
В. П.: Мислим да се моје колеге неће на мене љутити, али према подацима наше војне обавештајне службе, ради се већ о десетинама људи на страни НАТО.
А.Љ.: Десетине погинулих војника на страни НАТО?
В. П.: Па да.
А.Љ.: Јесу ли то пилоти?
В. П.: Војна лица. У принципу могу бити било којих дужности, не знам.
А.Љ.: А цивила?
В. П.: Цивила на страни Југославије? Не знам те бројке, али јасно је да их је врло много.
В. П.: Сасвим недавно смо имали такав састанак. Сазвао га је председник владе. И ми смо тамо припремили низ предлога. Ми сматрамо – а Ви сте сад поставили врло исправно питање – ...
А.Љ.: Нисам био на том састанку и немам тамо своје изворе.
В. П.: Не, не, разумем да ствар није у изворима, ствар је у проблему. У проблему наших односа са Чеченијом после 2001. године. Нажалост, преговарачки процес је прекинут и ако ми сада не будемо ништа радили, ако се не спремамо за 2001. годину, онда ћемо 2001. године да откријемо да нисмо спремни за решавање уопште никаквих проблема, ни у области међудржавних односа, ни у области економије, ни у области финансија, ни у области регулисања војне, царинске политике и тако даље. Зато ми предлажемо председнику да створи групе експерата, које би заједно са чеченском страном сада почеле да систематски раде на припреми докумената у областима које сам набројао.
А.Љ.: Рекли сте да сасвим спокојно контролишете ситуацију у земљи. Ако Дума буде изгласала импичмент, који ће бити следећи кораци, активности власти?
В. П.: Власт ће поштовати било коју правоснажну одлуку. Понављам, правоснажну. Као што знамо, гласање о импичменту је тек почетак процеса. После тога морају да уследе – одлука Врховног суда, па онда одлука Уставног суда, и тек онда коначна одлука Савета Федерације. И све то се мора одиграти у року од три месеца. Уколико у року од три месеца, из било којих разлога одлука не буде донета, сматраће се да одлуке нема.
А.Љ.: То јест Ви претпостављате, имајући у виду сложену процедуру, да у року од три месеца та одлука неће бити донета и зато се врло мирно односите према ономе, што се сада дешава у Думи.
В. П.: Не само то. Сматрам да је сама по себи, формулација питања о импичменту таква, да је мало вероватно да би могла да прође, рецимо следећу инстанцу, Врховни суд. Јер да би то питање било размотрено, морао би бити на снази федерални закон о процедури импичмента, који Дума није ни разматрала, ни усвојила. То као прво. Као друго, сва или готово сва питања те врсте, која су разматрана са тачке гледишта импичмента, спадају у компетенцију Федералне службе безбедности и зато смо ми, не улазећи ни у какве политичке оцене, спровели за себе, пре свега за себе, правну анализу тих докумената. Неке ствари, по нашем мишљењу, не могу да издрже никакву критику.
А.Љ.: Али у сваком случају, колико ја разумем, на фону тог врло емоционалног разматрања импичмента, које предстоји, тешко да ће Државна Дума бити спремна да потврди кандидатуру премијера, баш тог Сергеја Владимировича Степашина. Како ће реаговати власт, шта ћете Ви предложити председнику – да распушта Думу, како да поступи?
В. П.: Као прво, не може се тврдити да неће желети да потврде Степашина.
А.Љ.: Не може се тврдити.
В. П.: Степашин је довољно позната личност, он је политичар са великим стажом, он је човек који – не плашим се то да кажем – може да задовољи врло много људи са најразличитијим политичким погледима, остајући притом прогресиван, савремен. И зато не бих говорио о томе да он неће проћи.
А.Љ.: Не, али ја сам знатижељан какве сценарије Ви предвиђате, ако он не прође.
В. П.: Па, ако он не прође, председник има неколико варијанти следећих потеза. И све оне, понављам, могу бити само у оквирима важећег устава: дати предлог по други пут, а ако не прође, дати по трећи пут, а ако не прође, Дума може бити распуштена, по уставу и кроз три месеца морају бити заказани следећи избори.
А.Љ.: Али ако у том тренутку Дума буде имала већ изгласан импичмент председника, на пример, у тренутку када буде дат трећи предлог за потврђивање Степашина, онда, очигледно, председник не може да распусти Думу, а влада неће моћи да функционише, јер је није потврдила Дума...
В. П.: Зашто неће моћи да функционише? Ако они изгласају импичмент, посланици и Дума не могу бити распуштени. Рецимо да се то и догоди, да ће изгласати макар ради тога да се осигурају од распуштања. Али то не значи да председник не може онда да својим указом именује Степашина за председника владе. Може.
А.Љ.: То јест Ви предвиђате могуће увођење ванредног стања у земљи, другим речима.
В. П.: Зашто ви нас плашите ванредним стањима?
А.Љ.: Ја могу само да постављам питања, не могу да плашим.
В. П.: Али у самом питању звучи некаква претња. Ми не планирамо да уводимо...
А.Љ.: Не, али ако не функционишу закони…
В. П.: Зашто не функционишу? Све функционише. Значи, Дума три пута одбацује кандидатуру, коју је предложио председник. Председник ипак, има право да га именује указом после трећег гласања, немајући притом право да распусти Думу. Значи, и влада ће функционисати и бити легитимна, и Дума ће функционисати и биће легитимна. Ја не сматрам, узгред буди речено, да је то најгора варијанта развоја догађаја, зато што лишити се Думе уопште – то није добро ни са становишта нашег преговарачког процеса са међународним финансијским организацијама, ни са тачке гледишта имиџа Русије на међународној сцени и тако даље. И уопште, са тачке гледишта унутрашње стабилности у земљи, чак и нестабилна Дума је боља него њено одсуство.
А.Љ.: Рекли сте да то није најгора варијанта. А која је најгора варијанта?
В. П.: Нема најгоре варијанте. Мислим да имамо довољно легитимних средстава за излаз из тих ситуација, које сте Ви сада разматрали.
А.Љ.: Велико хвала, Владимире Владимировичу. Мислим да сви желимо да живимо у снажној држави. Снажна држава, то је предвидива држава. Желимо да осећамо какве ће кораке предузети наша власт и да је она спремна за сваки развој догађаја овде и сада.
Пише: Владимир Кршљанин
Секретар Савета безбедности Руске Федерације и директор Федералне службе безбедности (ФСБ) Владимир Путин, дао је 13. маја 1999. у свом кабинету на Лубјанки интервју Александру Љубимову, тада познатом водитељу ТВ канала „ОРТ“ (претеча данашњег Првог канала).
Повод за интервју је било смењивање владе Јевгенија Примакова од стране Бориса Јељцина, које се десило претходног дана. Истог дана, одржана је и седница Савета безбедности Руске Федерације, па је Љубимов био убеђен да је на њој разматрано смењивање Примакова. Путин га је изненадио констатацијом да је Савет безбедности разматрао само једно питање – кризу у Југославији.
Тако је тема НАТО агресије постала једна од главних у овом интервјуу, чиме смо добили прилику да чујемо ставове Владимира Путина и структура на чијем се челу налазио, о том битном моменту наше историје, у време док је агресија трајала.
Овај интервју је, стицајем околности, помало заборављен. Код нас никад и није био у целини саслушан, како због специфичне пропусности наших медија у време ратног стања, тако и због тога што у то време готово нико код нас није ни слутио будући значај Владимира Путина. У Русији су пак, скрупулозно архивирана и доступна и у видео и у текстуалном облику сва јавна иступања Владимира Путина од часа кад је дошао на чело Русије. Ранија, која су била ретка, цитирају се само понекад, и то више као куриозитет. Данас овај интервју постоји као аматерски снимак на неколико слабо посећених Јутјуб канала. Није нам познато да је икада раније, било на руском, било на српском, објављен његов стенограм, нити да га је неко јавно анализирао.
По природи свог посла, директори контраобавештајних служби и координатори националних безбедносних структура, ретко дају интервјуе и ретко коментаришу политичка збивања. Лакоћа са којом је Путин иступао у овом интервјуу, о темама животно важним за највећи део руске политичке јавности, показује да је свестан да је већ заузео једно од темељних места за стабилност руске државе и да је пут за његов муњевити и тихи успон широм отворен.
Ипак, за њега је најважније да остави утисак одговорног, стручног и смиреног руководиоца који је у стању да озбиљно организује посао у државним органима и улије народу оптимизам и по најтежим питањима, у време кад је Русија почела да се организује да би одолела најтежим искушењима своје савремене историје.
Путинов пут ка кормилу Русије био је резултат организованог напора најодговорнијих, патриотски оријентисаних личности у структурама безбедности, које су дефолт из августа 1998. правилно оцениле као врхунац кризе који прети социјалном катастрофом и распадом земље. Ти људи су нам касније говорили: „Извините што 1999. нисмо могли више да вам помогнемо, били смо заузети спасавањем Русије“.
„Кадровска вртешка“ у влади Русије, започела је у пролеће 1998, када је смењен „диносаурус“, „вечити“ Јељцинов премијер и један од симбола његове ере, Виктор Черномирдин, који је 7 година био на челу руске владе. Шансу добија прво млађани (тада 35-годишњи) Сергеј Киријенко, али на месту премијера остаје само од априла до августа – однела га је бујица вишегодишњих грешака, која је довела до дефолта. Ипак, за време његовог мандата Владимир Путин постаје директор ФСБ. У паници после дефолта, Јељцин покушава да врати Черномирдина, који не добија подршку Думе, па после месец дана Јељцин одустаје од његове кандидатуре.
Тачку на драму створену дефолтом, ставила је влада Јевгенија Примакова (11.9.1998-12.5.1999), прва (и до сада једина) у коју су ушли и комунисти. На чело владе (као рекордер по краткоћи мандата) дошао је 19.5.1999. Сергеј Степашин, који је, после драматичних неуспеха у Чеченији, био принуђен да поднесе оставку већ 9.8.1999.
Тада, 16.8.1999, званично почиње „Путинова ера“. Он прво постаје премијер, па у новогодишњој ноћи којом Русија и свет улазе у трећи миленијум, постаје в.д. преседника, да би после избора у пролеће 2000, ступио на дужност председника Русије 7.5.2000. године.
Није се уплашио ни једног од застрашујућих проблема, већ их је решавао, мирно, постепено и систематично. Успешно је окончао рат у Чеченији, успоставио државну контролу над нафтно-гасним сектором, подигао стандард становништва, извукао Русију из демографске јаме, подигао на највиши ниво одбрамбену моћ и престиж Русије у свету.
Интервју о коме говоримо, десио се усред „кадровске вртешке“, у данима „између“ Примакова и Степашина, када су, због честих смена на челу руске владе, са правом стрепели и руски грађани, и руски пријатељи у свету. Ипак, Путин успева не само да вешто одговори на непријатна новинарска питања, и не само да нађе адекватне речи похвале и за претходног и за будућег председника владе, па и да покаже уважавање за Думу, сталног критичара власти, већ како и доликује првом безбедњаку земље, успева да код гледалаца враћа поверење у способност система да се легално избори са тешким искушењима и проблемима.
Ипак, и за нас и за свет, најважнији је централни део интервјуа, који се односи на НАТО агресију против Југославије. У интервјуу нема тешких речи осуде, које се од првог дана и Примаковљевог скретања авиона над Атлантиком, у руској јавности подразумевају. То се види и из чињенице да јавне протесте против агресије у Западној Европи, Путин региструје као „подршку ставу Русије“. Дакле, по овом питању Србија и Русија имају исти став.
Путин се овде више бави објашњењима и одговорима на шок који је настао у руској и добром делу европске јавности: рат у Европи – како је то могуће? Шта ће сад бити? Шта да чинимо?
Пажњу најшире јавности свакако ће, и са правом, привући, практично једини тајни податак који је Путин изнео, позивајући се на руску војну обавештајну службу: до 13. маја НАТО већ има више десетина погинулих војника! Ово је свакако најауторитативнији деманти чувене фабрикације НАТО ратне пропаганде, која је ушла и у уџбенике и енциклопедије на Западу: НАТО је водио и окончао тај рат без губитака на својој страни!
Поред тога, Путин упућује прекор ЕУ, која у том рату за англоамерички нови светски поредак учествује, иако ништа не добија, него само губи – до тог часа 400 милијарди долара на берзама и 10% вредности евра!
Процесе са којима се свет суочио, не само јер је у питању Балкан, Путин са разлогом пореди са Првим и Другим светским ратом. А његова оцена да је најопаснија ствар покушај групе земаља да промени светски поредак настао после Другог светског рата, уз маргинализовање Уједињених Нација, стоји и данас, после 20 година. Већ тада, он је предвидео и да ће због свега тога, јачати садејство Русије и Кине и повећавати се број њихових савезника, спремних да бране међународно право. Ово све је СРЈ, односно Србији, била не само утеха, с обзиром да Русија у том часу није била у стању да јој помогне директним војним ангажовањем, већ и сигнал како ће сукоб бити разрешен – враћањем проблема у оквире УН и међународног права (Резолуција 1244), чега свакако не би било, да није било руске подршке.
Русија је 1999. доживела најозбиљније историјско отрежњење у погледу разумевања намера и метода којима се Запад руководи. То јој је помогло да убрза своју консолидацију и учини је ефикаснијом и успешнијом. Због тога се до данас и Русија и Владимир Путин осећају и понашају као наши дужници. Ипак, и садржај овог интервјуа показује да је добро и за Русију и за свет што се у том кључном историјском тренутку, на једној од кључних позиција у Русији већ налазио Владимир Путин.
О хапшењу Небојше Медојевића и драматичној ноћи у Црној Гори читајте ОВДЕ.
