И Турци и Венецијанци у политичким односима просто су игнорисали цетињског владику, а Црну Гору су посматрали као окрајак који ће морати припасти једној од њих. Један владика није видео други излаз из таквог положаја осим да се над Црном Гором призна протекторат друге државе. При том је хтео да Црну Гору у свему постави у зависност од папе и, не издајући до краја православље – о чему није смео ни да помисли, планирао је да Црногорску цркву укључи у унију с Римом. То је био владика Мардарије (Корнећанин), рођен у селу Корнет у Љешанској нахији.
Према Ферлатијевим записима, он се повезао с папом Урбаном VIII, и са својим потписима послао му опуномоћенике – архиђакона Висариона, свог синовца, и још једног цетињског јеромонаха. Они су имали задатак, пошто се поклоне стопама римског првосвештеника, да „свечано искажу своју верност и преданост јерарху целог хришћанства“. Њих је папа примио веома благонаклоно и у Црну Гору су се вратили с писмом, од 12. маја 1640. године, у којем папа исказује радост због Мардаријевог поступка и даје му различите поуке за његово учвршћење у католичанству.
Треба у вези са овим напоменути да су пре тога Црну Гору посећивали трогирски архиђакон Франциско де Леонардис и которски нобил Ф. Болица, који су, без икакве сумње, и утицали на владику,
У Цетињском етлопису име владике Мардарија се само помиње, године 1659, тј. података о томе да се он обраћао папи – нема. Али, начин како то пише Фарлати не даје никаве основе за сумњу у то.
Без обзира на непостојање података у српским писменим документима о Мардарију, у народу је на њега остало нелепо сећање, што није чудно с обзиром на изнесене чињенице.
Уз то, постоји прича као је владика Мардарије имао дете са девојком која је служила код њега, и тај грех је желио да пребаци на младог Василија, касније острошког светитеља, који је у то време живео код владике у манастиру. Зато и данас, када у Црној Гори неко своје грехове жели да пренесе на другога, за њега кажу: „Он хоће као корнетски владика!“
Како казује народно предање, владика Мардарије је на крају каменован од народа, тј. затрпан под гомилу камења, коју и сада показују у селу Корнет у Љешанској нахији.
(Павле Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, I том, стр. 369-370)
Да ли црногорска власт лаже за спискове непожељних Срба, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Седмица
