Иако је својевремено пред међународним судијама Унмиковог суда добио пресуду којом су вође ОВК у региону Подујева Љатиф Гашиј, Рустем Мустафа и Назиф Мехмети осуђени на вишегодишње казне затвора, Станковић не крије сумњу у поменути судски поступак и њихово служење затворских казни.
- Иако су у судском већу биле међународне судије, нико није претерано обраћао пажњу на моје сведочење. А седам пута сам одлазио на суђење у Приштину, које је завршено пресудом 2. октобра 2009. године. Ја сам пресуду добио тек после годину дана, јер нисам могао да приуштим адвоката, тако да је читав судски процес изгледао, благо речено, једнострано - додаје Милован.
Он не верује најавама да ће тужиоци Специјалног суда за злочине ОВК у Хагу, који би 14. јануара наредне године требало да испитају једног од његових мучитеља Рустема Мустафу, званог “командант Реми”, вођу ОВК на подручју подујевске општине, заиста оптужити икога за мучење и убиство заробљеника у логорима у околини Подујева.
- Око пола пет по подне 2. августа 1998. године, када сам био на контроли терена у месту званом Добре воде на путу од Подујева према Косовској Митровици, киднаповала су ме шесторица припадника ОВК у маскирним униформама са фантомкама на лицима, везали ми руке и очи и одузели оружје које сам носио због контроле терена, односно посла који сам обављао.
То је, сведочи он, био почетак тортуре. Одвели су га у бетонски бункер, који је личио на кавез за животиње, у којем је провео првих двадесетак дана. Изводили су га током дана на испитивање - у некој соби око њега су били распоређени припадници ОВК који би свако питање пропратили ударцем кундаком, ногама или било чиме другим.
- Углавном су ме испитивали о томе кога имам у српској полицији, ко ме је послао да их шпијунирам и тако даље. После бункера, одвели су ме у некакве просторије у селу Баре, где је уследило петнаестак дана мучења и где су ме тукли по три пута дневно, све док не бих био обливен крвљу - прича Станковић.
Мучење је настављено у затвору у Бајгори, у руинираним просторијама некадашње земљорадничке задруге, где је било заточено и више од десеторо Албанаца. Једног од њих су моткама претукли насмрт.
- Мене су најжешће тукли 21. августа. Тог датума се сећам јер је тада био унуков рођендан. Тада сам само пожелео да ме нема, да нестанем са лица земље, јер сам знао да моја породица нема новца да евентуално плати моје избављење.
Оно је уследило после 56 дана, од људи чија имена не жели да каже, али наглашава:
- Томе су допринели и поштени Албанци, који су посведочили и потврдили да сам честито обављао свој посао и да никога нисам малтретирао - закључује Станковић. Био је потом приморан да иде на вишегодишње лечење, а потом и у превремену пензију. Једина, бар делимична, сатисфакција после свега што је преживео, била би му, каже, праведна казна за његове мучитеље.
Милован објашњава да је као шумар на подручју подујевске општине радио десетак година и да је подједнако добро сарађивао са Србима, али и са многобројнијим Албанцима на подручју те општине. Политика га никада није занимала, само је покушавао да прехрани породицу.
Србија је отворила нова поглавља у преговорима о приступању ЕУ. Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
