Каже да је разочаран што није добио позив да сведочи о злочинима оних који су га киднаповали и малтретирали на више локација на планини надомак Подујева.
Голгота коју је Милован Станковић преживео почела је 2. августа 1998. године када су га, док је био на терену шесторица припадника ОВК киднаповала у месту Добра вода:
- То је било 2. августа 1998. године. Био сам први заробљени Србин и мучен 56 дана. Ухватили су ме у Бајгори, током контроле терена. Радио сам као шумар, а ту је било највеће жариште. Били су скривени и у УЧК униформама, имали су аутомате, искочили су, зграбили ме, везали и одвели за Баре трактором. Човека који ме је примио препознао сам по гласу. Био је то Нурадин Ибиши. Питао ме је “шта ћеш овде, Станковићу, маму ти српску је*ем?”. Знам и њега и његову браћу, возили су камионе, а ја сам им давао пропуснице. Затим су ме “ладом нивом” одвезли у бункер у шуми. Вожња је трајала десетак минута - започиње Станковић своју исповест.
Одведен је у бетонски букер, који је више личио на кавез за животиње, где је провео више од две недеље. Свакога дана мучен је барем три пута, све док оливен крвљу не би пао у несвест.
У овај бункер одвели су га у глуво доба ноћи. Боравио је у просторији два метра под земљом, чије је наспрамне зидове могао да додирне обема рукама, а улазило се кроз лимена врата са малим отвором за ваздух. На поду бункера било је неколико центиметара воде, коју је Станковић користио како би утолио жеђ и преживео. Ујутру су га опет везаног и са повезом преко очију одвели. Овог пута завршио је у просторији са још око 20 људи ОВК. Сви су га питали шта ће ту, ко га је послао и за кога ради. А онда је редом од свакога почео да добија батине.
Мучио га је и Рустем Мустафа, познатији као командант Реми, иначе вођа ОВК на подручју подујевске општине.
- Тукли су ме, рукама, ногама, кундаком… Ударали су ме док нисам пао, после нисам могао ни да говорим. После су ме вратили у бункер у шуми у којем сам провео 15 дана. Свакодневно су ме тукли барем два до три пута дневно. Око 18. или 20. дана проведеног у бункеру, дошла су двојица Шиптара који су ме умотали у зелене мреже, а претхнодно су ме оптужили да сам хтео да побегнем, иако нисам био способан ни да стојим - прича Станковић. Одатле су га одвели у Баре, у задругу, где су га четворица сурово тукла.
Исте ноћи Сабита Беришу довели су у крви и бацили га до њега на бетон.
- Рекли су ми "ево ти брата шиптара!". Могао сам само да га гледам, а исто вече сам поново претучен и то по кичми. Када се Бериша освестио, рекао сам му где је, након чега је опет пао у кому. Лежао је у крви, а ујутру је дошао себи. Затим је дошла група која нас је тукла кундацима, а мени су сломили четири ребра, за шта имам и папире. Ту се нашао неки Шиптар који је замолио групу да престане да ме туче рекавши им да ће ме он докрајчити. Он ме, на срећу, није пипнуо. Не знам ко је он - каже Станковић.
Опет су га, каже, изводили, испитивали га за кога ради, а када су видели да немам шта да им кажем, рекли су ми да “идем на преки суд”.
- Покупили су нас, везали нам руке и очи и одвели нас у фабрику у којој су се израђивале ХТЗ униформе. Био је ту неки стари судија који ме је питао за контакт са неком Шиптарком. У том моменту су ме отпозади ударили кундаком у потиљак. Пао сам и после тога се не сећам ничега - прича Станковић.
Себи је дошао то вече, а утврђено је да није имао никакву кривицу. Човек са којим је био заробљен добио је смртну казну јер је, наводно, радио за Србе.
Станковићу је изречена ослобађајућа пресуда, али су ми рекли да ће тешко изаћи на слободу "због ситуације". Одатле је пребачен у Баре, шест километара даље. У једној од викендица убацили су га у собу у којој је био и Фадил Суљевић - човек који је радио у ДБ током рата. Са њима је био и учитељ Османи Синани.
- Фадила су избацили када су мене убацили у ту собу, Османи је остао. Он се зачудио када ме је видео јер, како ми је рекао, новине су писале да сам убијен и бачен у бунар - каже Станковић. Додаје да су логори били застрашујући, да су затвореници стално сељени како не би знали где се налазе.
Каже да се људи као Љатиј Гаши, Назиф Мехмети и Рустем Мустафа штите. Последице, каже, и даље постоје, пензионисан је на нервној бази и најтеже му је ноћу. Болове и даље осећа, тако да су последице и физичке.
- Муке су то велике. Велики су и болови. Не дај Боже да неко доживи слично - каже Станковић.
Иако ће о према најавама тужиоци специјалног суда за злочине ОВК средином јануара о овој и другим тортурама испитати и Рустема Мустафу, Милован не верује да ће за мучење у логору надомак Подујева ико одговарати, иако би му то била једина сатисфакција, после свега што је преживео.
Шеф лажне државе показао право лице, брига њега за Косово. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Пинк
