Пише: Мирослав Лазански
Стари „калашњикови", које тако добро познају и Срби и Албанци, избачени су из наоружања одлуком привремених органа власти у Приштини, које настоје да своју нову војску што пре учине компатибилном са снагама НАТО-а. Стотинак метара даље, на оближњем путу стоји десетак „хамера" са таблицама косовских безбедносних снага. Возила која су остављена на поклон Приштини после одласка већине америчких војника са Косова, али и нови „хамери" управо стигли као војна помоћ САД Приштини. Као и целокупно пешадијско наоружање, лака артиљерија и лака оклопна возила…
Неколико километара даље од снежне ливаде, друга група пензионисаних официра америчке армије, иначе из фирме „Милитари Профешнл Рисорсис Инкорпорејшн" (МПРИ) из Вирджиније, а све некадашњи припадници америчких специјалних снага, усмерава албанске мајоре док комбинују борбене маневре на најсавременијим компјутерима.Један од мајора, сакривен у симулираном бункеру у виду брвнаре, повлачи наређење о артиљеријском нападу. Иза брвнаре уз тутњаву гусеница млади војници увежбавају вожњу на оклопном транспортеру М-113. По паровима, један Албанац и по могућности један Србин…
Овде, на платоу централног Косова, око 200 америчких инструктора покушава да уобличи заједничку војску Албанаца и Срба у професионалне борбене оружане снаге које ће потенцијалне непријатеље, а посебно војску Србије, натерати да добро размисле. Обука се врши у оквиру програма вредног 150 милиона долара, који су платили влада САД и коалиција исламских држава, а у оквиру којег су предвиђене и куповине најмодернијег наоружања и војне опреме. Службени Вашингтон сматра да ће овај труд сачувати мир у региону, али и олакшати потпуни одлазак америчких војника из тог подручја у неке друге делове света.
Несумњиво, тежак посао и огроман изазов: натерати дојучерашње противнике, Албанце и Србе да међусобно сарађују, а истовремено их одучити од њихове војне доктрине из времена некадашње Југославије.
„Треба им дати нешто о чему ће размишљати, а што нису њихове међусобне разлике. Знојити се заједно, то је лепак који везује", сматра један од бивших америчких официра из компаније МПРИ. Војници Срби и Албанци вежбају заједно, међутим за ручком седе за одвојеним столовима, а током месец дана боравка на терену спавају одвојено. Наравно, преходно су пажљиво изабрани, како би се избегло сучељавање људи који су се можда раније и директно борили једни против других. Србе, војнике и подофицире, претпостављам ипак мали број њих у редовима нове косовске војске, брине да ће и поред неких загарантованих положаја, као што је положај заменика главног команданта косовске војске, или косовских безбедносних снага, ипак бити дискриминисани. Инструктори из МПРИ кажу да они држе искључиво стручну војну наставу, а да питање међуетничких односа и напетости препуштају албанским и српским политичарима на Косову. Пре него што добију теже оружје на чување војници и официри морају да прођу четири фазе обуке. Артиљерија ће бити чувана на албанском делу Косова, а муниција наводно на српском делу територије. Рецепт компаније МПРИ како да се албанске паравојне снаге на Косову, колико је то могуће, трансформишу у западњачку професионалну војску са координацијом изнад нивоа чете. МПРИ ће покушати да промени њихов начин размишљања о томе како да се боре, наиме део њих је дошао из бивше ЈНА, а део је прошао рат и о њима се на Косову мисли да су ратни хероји. Доведени су на војне дужности без стручног искуства, а сматрају да су све научили 1998. и 1999. године. Сада ће амерички инструктори настојати да их „уљуде" и дисциплинују. Док тај процес буде трајао, у Приштини ће проблем Косовске Митровице и севера Косова настојати да реше политички, а ако то не буде успело спремају и војно решење. Јер, то је само питање времена. Наравно, функционери компаније МПРИ рећи ће вам да они не спремају Приштину за неки нови рат, али приватно они су одушевљени новим послом на Балкану.
Све ово напред, написано пре неколико година, изгледало би и као део сајенс-фикшн приче. Но, нешто од тога већ је било и тада у току, нешто је још у плановима, а нешто смо видели управо ових дана. Косовски Срби можда никада и неће хтети да буду у новим косовским безбедносним снагама, или војсци, али можда неки и хоће. Јер, живот не може да чека крај дијалога Приштине и Београда. Но, оно што није сајенс-фикшн прича јесте процес уједињења Косова и Албаније који тихо тече. Између Албаније и Турске постоји билатерални војни споразум о војној помоћи на основу којег Турска има право да стационира своје снаге у Албанији, да испоручи Тирани све што јој треба од наоружања. Албанија као чланица НАТО-а, може од Турске добијати оружје и по систему „каскаде", што је пракса да богатије државе чланице пакта поклањају оружје сиромашнијим чланицама савеза, дакле Турска може да опреми Албанију борбеним системима који су за Србију сада још недостижни. Косово уједињено с Албанијом јесте нови балкански рат, а садашње наоружавање Косова, програм обуке косовских безбедносних снага и стварање нове војске дестабилизација је региона, нешто што провоцира рат, а не доноси мир. Но, Вашингтон сада добија нови резервоар топовског меса, нове војнике који ће да гину за америчке интересе широм света.
Међународна заједница? Шта је то уопште? УН, коме оне данас уопште и служе? Дебатни клуб доконих политичара. Уосталом, коме УН данас било шта могу да нареде?
Да ли су Американци преварили Русе око ширења НАТО на исток? Јесу! каже Лазански. Прочитајте ОВДЕ шта још каже.
Извор: rs. sputniknews
