Оно што је свима на Ист риверу звучало као добра шала, последње три године је у светским дипломатским односима озбиљна платформа на основу које се повлаче далекосежни потези. Руско мешање у изборе и референдуме, утицаји на владе, председнике и парламенте, позивање на демонстрације и рушење власти на улицама широм света, од Америке до Молдавије – приписује се Русима.
Изузев ситуација када неко „из другог табора”, кога такође руше демонстрацијама испред владиних зграда, као што су, рецимо, чинили на улицама Будимпеште или Братиславе, не каже да то ради неко из иностранства – али не из Русије. Виктор Орбан и Роберт Фицо су јасно рекли да мисле да то чини Џорџ Сорос. А он је „признао” само да је неколико милиона радо дао за антибрегзит кампању.
Руси, наводно повезани са безбедносним обавештајним службама, то углавном раде малим новцем, преко друштвених мрежа, хаковањем мејлова и база података. Ради се и на високом нивоу. Поред отворене подршке, попут руског кредита Марин ле Пен у председничкој трци или честог фотографисања молдавског и белоруског председника Игора Додона и Александра Лукашенка с Владимиром Путином – за инсталирање својих кандидата и одржавање на власти примењују се и друге „нечасније методе”.
„Своје” кандидате, како барем тврде неки западни медији, држе „у шаци” компромитујућим материјалима, а дозвољавају им и да уживају у финансијском благостању, и то обично на рачун властитог народа.
Успевају како кад. Из замке да је уз помоћ руског утицаја изабран за председника још се није ишчупао Доналд Трамп. За саучесника у плетењу руске мреже око њега део америчких медија је означио Хенрија Кисинџера, који је не само помагао Хилари Клинтон него и био породични пријатељ. Тако је почело да се сматра да је недозвољено све што није у интересу једне стране и што на неки начин успева.
Ипак, упркос свим напорима да се докаже супротно, на данашњим изборима не догађа се много тога другачијег од времена хладног рата, само су средства и алати за обликовање утицаја напреднији. Америчке и руске стратегије ратовања су укључиле и новинарство, а подела на добре и лоше момке добила је савремени облик у ликовима агената за дезинформисање и јединица за истину.
Једно време медијски је експлоатисана прича о фабрици тролова у Санкт Петербургу у којој се лажне вести као шрафови праве у три смене, за ситне паре, у полумраку и атмосфери која обилује реминисценцијама из Стаљиновог времена. Слику је ове недеље освежио „Њујорк тајмс”, направивши документарни филм „Операција зараза”, који у маниру холивудског поимања документарности – комбинацијом анимације и играних сцена – подиже ниво руске претње на степен панике од готово извесне смрти.
Као да је реч о вирусној опасности попут, рецимо, птичјег грипа. Руски заразни вирус датира још од педесетих година прошлог века, када су формиране службе и агенти, специјалисти за дезинформисање који имају и приручник за прављење лажних вести.
Кључни проблем данашњице је што је свет толико поларизован да су „преласци” једва могући. За онога ко у нешто верује тешко да постоји ишта што би га разуверило. Ко мисли да је нешто лаж, неће поверовати да је истина чак и када би својим очима видео Путина лично како запенушан узвикује „Макрон, оставка” испред Јелисејске палате. Једини резервоар су гласови оних држава и њихових грађана који о Русима не размишљају уопште, а камоли као о модерним хегемонима који освајајући једну по једну државу – руше свет.
Ако руско уплитање у њихове државе и њихове животе буде схваћено као вирус који се шири – произвешће панику као пред заразом. Онда им се могу продавати маске, вакцине, склоништа, материјал за спречавање најезде заражених, оружје за уништење, ракетни системи, течни гас и шта год.
Русима се приписује да су Велику Британију гурнули у брегзит, инсталирали десничарске владе у Италији, Аустрији, замало су отцепили Каталонију од Шпаније. „Држе” своје председнике у Републици Српској, Молдавији, подривају утицај румунског и украјинског председника...
Трудили су се, али нису успели у Црној Гори и Македонији. Нису омели ни Емануела Макрона на председничким изборима иако су покушали, али зато сада крећу поново са „жутим прслуцима”.
„Тајмс” је објавио да се на „Твитеру” појавило око 600 налога, наводно, повезаних са Русијом, који су дневно објављивали хиљаде позива на омасовљавање протеста и јављали о побунама међу полицајцима, који су у први мах показали невероватну бруталност у обрачуну са демонстрантима. Министар спољних послова Жан-Ив ле Дријан је пожурио да каже да се истражује могућност руског учешћа у покрету.
Руски званичници негирају било какву везу са свим случајевима мешања, понекад су цинични, понекад покушавају да буду духовити. Једна врста званичног одговора уследила је пре неколико дана када је у ТВ дневнику главног руског државног канала у репортажи из Француске објављен видео-снимак на коме један протестант са жутим прслуком на сред неке француске саобраћајнице, окружен „жутим прслуцима” и димом запаљених гума – свира на пијанину.
У руском ТВ дневнику он свира „Каљинку”, али је снимак „надсинхронизован” јер је, како је открио Радио слободна Европа, човек свирао сасвим другу мелодију, што се да проверити на оригиналним снимцима на „Твитеру”. Ово се може назвати лажном вести. Али има и оних који ће рећи да је то само домишљат одговор на лажне оптужбе.
На крају, требало би одговорити на питање да ли су Руси заиста ти који поседују формулу тајног састојка и који озбиљно утичу на изборе у другим државама. Ако је тако, они су онда развили тако софистициран метод, који у већем броју случајева успева – да се поставља питање шта их у томе може зауставити. И да ли су онда постали јачи од осталих.
Али то може бити поједностављен и користан поглед на ситуацију за другу страну јер у свету постоје различити центри који имају своје интересе у САД, ЕУ, Африци или Јужној Америци. Једна власт у једној држави може да одговара другој држави, али не и, рецимо, финансијским центрима моћи, нечијој „дубокој држави” или војним партнерима те државе.
Смештати увек Русију у позадину таквих интереса је заиста површно. Али може да буде обједињујуће и олакшава пут ка остваривању интереса тих других центара моћи. Што је гласнија повика, то се ствара шири дискурс, а испод површине се одвија већи проток, било чега. Политичких, финансијских или других идеолошких наднационалних интереса.
Колико је само снаге потребно европским учесницама „Северног тока 2” да, упркос претњама САД, настављају да раде с Русима. Колико је тек Трамп претио на летошњем самиту НАТО-а у Бриселу да Европу неће бранити од Русије ако не добије „својих” два одсто за војску.
Толико да су на крају Немци пристали да граде складиште за амерички течни гас и да га купују иако је скупљи од руског. Само да их пусте да по дну Балтичког мора потече гас кроз још једну цев.
Руски брод прошао кроз Босфор, а шта је носио прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
