Европа какву имамо данас је неспособна да се избори са све већим проблемима, а проблема је много – мигрантска криза и са њом повезане тензије у Медитерану, погрешна европска политике према Русији, потпуни хаос у Украјини, Брегзит и наравно увек немирни Балкан, рекао је у интервјуу за ИН4С Змаго Јелинчич Племенити, председник Словеначке националне странке и посланик у словеначком парламенту.

Он истиче да од овакве Европске уније Балкан не може да очекује ништа добро.

Ваша странка је као једина у словеначком парламенту гласала против признања тзв. Косова због чега сте задобили велико поштовање и поверење српског народа. Како обашњавате то да је Црна Гора која се одувек сматрала историјском српском земљом не само признала сецесију Приштине већ и подржала њен улазак у Интерпол и УНЕСКО?

- Суштина политике Словеначке националне партије је чврсто усидрана у сам концепт и програм странке, које дефинише њено име – национална. Национално значи државно, државотворно. СНС (Словеначка национална странка – прим. ред.) је зато, пре свега, национално одговорна и државотворна странка, привржена поштовању, очувању и учвршћивању структуре која се зове држава. А примарни задатак државе је да пружи безбедност и просперитет своме народу. Тај задатак држава може успешно да испуњава само ако поседује пуне атрибуте државности и уз поштовање легитимних интереса других земаља. Територија без опште признатих атрибута државности, коју притом карактерише непријатељска и једнострана политика не може се сматрати државом. Распад СФРЈ означио је разилажење субјеката, који су ту југословенску државну заједницу и створили. То су могле бити само и искључиво словеначке земље („дежеле“) на једној и Краљевина Србија на другој страни. Другим речима, онако како је настала Југославија се само тако могла и распасти – на саставне делове, који су је првобитно сачињавали. Важно је напоменути да је тадашња Краљевина Србија у својим државним оквирима обухватала Санџак, јужну Србију, односно данашњу Македонију и читаво подручје Косова и Метохије, а крајем новембра 1918. године њој се присајединила и Краљевина Црна Гора.

Субјекти који су тада створили Југославију имали су међународно-правни легитимитет: Србија и Црна Гора тај легитимитет су стекле већ 1878. године на Берлинском конгресу, а словеначке земље односно Уједињена Словенија октобра 1918. године када је Народна влада у Љубљани преузела врховну власт у словеначким земљама бивше Аустроугарске. У светлу ових чињеница Словенија, а касније и Црна Гора имале су као субјекти право одласка из Југославије, док преостале „републике и покрајине“ које су се формирале тек унутар СФРЈ то право нису имале. Ти ентитети могли су да се отцепе искључиво у договору са својим матичним земљама, у конкретном случају Косова и Метохије искључиво у директном договору Београда и косовских Албанаца.

То је био кључни аргумент зашто наша странка није гласала за словеначко признање тзв. Косова, јер нисмо могли да подржимо нешто што је у грубој супротности са међународним и унутрашњим (државним) правом. Из истих разлога Словеначка национална странка никада неће прихватити окупацију словеначких земаља од стране Хрватске. 

Црна Гора имала је проблем, јер се велики дио њених грађана не слаже са изласком из заједнице са Србијом, а ситуацију додатно отежава и њен веома компликован геостратешки положај. Због тога је, по природи ствари, приморана да балансира на више страна. Интереси великих сила представљају јаке политичке чиниоце у региону. То се, пре свега, огледа у агресивном наступању НАТО пакта и САД, којима је ово подручје од изузетне важности и због базе Бондстил на Косову и Метохији. Управо у томе треба тражити и разлоге за чудне потезе којима у спољној политици прибегава званична Подгорица.

Уједињење 1918. било народна воља

Један сте од ретких политичара у Словенији који се отворено противи интервенционистичкој политици НАТО пакта, а познати сте и као велики критичар НАТО агресије на СРЈ. Црна Гора је без референдума и мимо већинске воље народа постала чланица Западне војне алијансе. Док званична Подгорица са једне стране НАТО третира као хуманитарну организацију са друге стране у години када обележавамо век од завршетка Великог рата усваја Резолуцију која би српску војску да представи као завојевачку и окупаторску. Како је по Вашем мишљењу дошло до тога да Црна Гора оне који су је бомбардовали проглашава чуварима мира и стабилности, а Србе окупаторима и агресорима?

- Став по овом питању већ сам делимично изнео у претходном одговору. Посебно желим да додам да се нипошто не смеју занемарити положај и улога Краљевине Србије у Великом рату. Без сваке сумње треба признати да је Србија била победница на страни сила Антанте и да је имала пуно историјско и политичко право да успостави власт на територијама које су претходно биле део поражених централних сила – пре свега мислим на подручје БиХ и делове Хрватске. 

Што се Црне Горе тиче, она је вољом народа 1918. године ступила у заједницу са Србијом, али тиме није трајно изгубила своје историјске атрибуте државности. Ако је већинска воља народа таква ти атрибути могу бити обновљени што се у случају Црне Горе и десило 2006. године, одлуком о проглашењу независности. Међутим, кључно је питање контроле тих атрибута, тј. колико поједина држава самостално води своју спољну и унутрашњу политику, а колико је она заправо резултат различитих страних утицаја. Као што сам већ рекао то се огледа у потезима власти који за многе могу да буду неприродни и неприхватљиви.

Косово је унутрашње питање Србије

Јавности познати не само као словеначки политичар већ и као истински интелектуалац и антиглобалиста који је одувек ствари називао њиховим правим именом. Кажите нам како гледате на актуелну ситуацију око Косова и Метохије и да ли сматрате да се након гласања у Интерполу стиче утисак да је пројекат тзв. косовске државе са међународног аспекта пропао?

– Чињеница је да је сецесија Косова био један незаконит и насилан процес који су многе велике силе искористиле како би оствариле своје интересе. Моје мишљење је да је Косово апсолутно унутрашње питање Србије. Коначно решење статуса ове аутономне покрајине мора да буде предмет промишљеног и зрелог политичког расуђивања и дубинског разумевања промена које се дешавају у регионалним и међународним оквирима. Суштина је да трајног договора нема без сагласности свих страна косовског конфликта што у првој врсти подразумева да је одрживо решење могуће само уз сагласност Београда и уз уважавање српских интереса. Једнострани потези којима смо сведоци последњих година не доприносе миру већ само продубљују постојећу кризу и воде ка даљој дестабилизацији региона.

Сматрам да време за решавање питања КиМ тек долази. Околности у свету се мењају што отвара многе могућности за коначан договор који би дониео мир. При томе треба бити свестан да је основно правило сваке политике, а нарочито међународне, правило ентропије – оно нас учи да се пропуштене прилике никада не враћају. Србија, уколико жели да сачува Косово, зато мора да буде опрезна и да у правом тренутку повуче праве потезе који ће осигурати целовитост њених граница и сачувати стабилност у региону.

Словеначка национална странка је позната по својим чврстим евроскептичним ставовима и део је Европског савеза националних покрета (АЕНМ). Према томе, какво је Ваше виђење односа Брисела према Србији и Црној Гори – да ли ЕУ види ове две земље као своје равноправне чланице? Какво је по том питању искуство Словеније која је већ пуних 14 година чланица Уније?

- Европска унија уопште није свесна кризе у којој се налази. Та криза је тотална и она обухвата сва поља њеног деловања – од политичког и економског, преко безбедносног па све до социјалног и културног. Данашњу ЕУ у животу одржавају само интереси оних великих сила којима одговара да Европа буде заједница зависних земаља, лишених сваког суверенитета и сопствене националне самобитности. Европа какву имамо данас је неспособна да се избори са све већим проблемима, а проблема је огромно – мигрантска криза и са њом повезане тензије у Медитерану, погрешна европска политике према Русији, потпуни хаос у Украјини, Брегзит и наравно увек немирни Балкан. 

Довољан је поглед на игнорантски однос Брисела према Словенији и њеним легитимним интересима у Пиранском заливу па да схватимо колико је постојећи концепт ЕУ заправо неодржив и погрешан. Најновији немачки предлог да Француска своје место у Савету безбедности УН уступи Европској унији представља последњи ексер у ковчег фарсе зване ЕУ. Не би ме чудило да нам се у таквој атмосфери кроз неколико месеци деси и Фрегзит – излазак Француске из Уније. Када ме питају шта може регион попут Балкана који је исцрпљен сукобима и санкцијама да очекује од једне трагикомичне заједнице каква је ЕУ увек одговорим – једно велико ништа!

Пре неколико дана заједно са лидером највеће опозицоне партије, Јанезом Јаншом, покренули сте расписивање референдума о приступању Словеније тзв. Маракешкој декларацији? Шта су по Вама највеће опасности које доноси усвајање тог документа и колико је мигрантска криза опасан безбедносни ризик по регион и Европу?

- Кључни проблем Маракешке декларације је у томе што она почива на негацији државног суверенитета и глобални интерес, а то је у овом случају интерес уских кругова окупљених око Џорџа Сороша, ставља изнад националног интереса земаља УН. Нема никакве сумње да иза интрига каква је и Маракешка декларација стоје оне силе које желе да сруше Европу независних и слободних нација. Реч је о смишљеном уништавању хришћанског идентитета и на њему стваране европске цивилизације од стране мулти-култи лобија и политичког ислама.

Политичарима који позивају на солидарност са мигрантима није стало до напретка и сигурне будућности наредних поколења јер је углавном реч о политичарима који ни немају потомака. Јункера, Макрона, Меркелову и Терезу Меј не интересује шта ће сутра бити са Европом и нашом децом јер они не мисле ни на шта друго осим на своје положаје. Решење мигрантске кризе није у подизању нових кампова и прихватних центара за мигранте широм Европе већ у разбијању терористичких ћелија на Блиском истоку и у економској помоћи тим подручјима.

Како се Украјина враћа у 1941. годину, погледајте ОВДЕ.

Извор: ИН4С