Зауставна моћ, као незаобилазан параметар ефикасности муниције, никада није била актуелнија него данас. Створен је широк спектар различитих типова муниције, која треба да задовољи низ захтева, најчешће контрадикторних, почев од домета, преко положене путање, лаганог трзаја и могућности контроле рафалне паљбе, све до поменуте ефикасности на циљу, која може да се код различитих типова муниције протумачи и као зауставна моћ и као пробојност.

Инжењери на свим континентима и у различитим државама су са мање или више успеха испуњавали постављене захтеве, при чему су морали да воде рачуна и о стандардизацији, па чак и о цени. Сасвим је јасно да муниција ефикасна на свим горе наведеним пољима не постоји, нити је могуће створити је.

Моћна муниција

Руси су од тога једноставно одустали (као и Американци), при чему се приступ своди на стварање специјализоване муниције, сасвим нестандардне, за специјалне задатке. Противтерористичке снаге и те како имају потребе за муницијом велике зауставне моћи, пре свега у урбаним срединама, где се и дешава гро терористичких напада, а с друге стране и све више оружаних сукоба, с обзиром на то да је општи тренд пораста бројности популације у урбаним срединама у односу на руралне. Ако је пригушена снајперска пушка ВКС или како се још означава, ВССК, донела нов концепт средства врло ограничене пролиферације чак и код специјалних јединица, то би могло да се измени код јуришне пушке АШ-12, означене и као ШАК-12, која је већ у оперативној употреби код руског ФСБ.

Док се јуришна пушка не може мерити са снајперском на пољу прецизности, ефикасног домета и нивоа буке, она ипак задржава довољну ефикасност на циљу због моћне муниције, али уз значајно мању масу и нарочито мање димензије, чинећи је нарочито погодном за борбе на малим растојањима, где чак ни терориста под наркотицима нема никакве шансе да изазове страдање већег броја људи, рецимо активирањем бомбе.

Повратак бул-пап конфигурацији

Док је већина оружаних снага Русије остала "верна" класичној конфигурацији јуришне пушке, у виду различитих варијанти старог доброг Калашњикова, антитерористичке јединице су се у погледу специјалних задатака, ипак окренуле алтернативи, бул-пап пушкама. Добро су познате све предности и недостаци и једне и друге конфигурације, али је за снажнију муницију ипак одабрана бул-пап, вероватно због уштеде у маси и мањим димензијама. Бар према до сада доступним информацијама, АШ-12 нема нека егзотична техничка решења, али ипак, у одређеној мери је неуобичајена за јуришне пушке данас, а посебно за пушке руског порекла.

Сасвим очекивано, није поновљен принцип ручног репетирања примењен на ВКС, самим тим што се ради о јуришној пушци са опцијом аутоматског режима паљбе. Основни принцип рада је заснован на систему кратког трзаја са ротационим затварачем. Заправо, ова комбинација је необична, а појединачна решења свакако не. Конструкција је комбинована, при чему је доњи сандук израђен од полимера, а поклопац је челични. Руси су традиционално поклоници челичне конструкције и најчешће дрвених елемената, али треба имати у виду да су поједини делови у последње време замењени полимерима, док је чак и основна конструкција на појединим, нарочито експерименталним јуришним пушкама такође била од полимера. Чак и када су слична решења на западу била на бази челика, евентуално легура алуминијума. Иако постоје решења булл-пуп пушака прилагођених за употребу и леворуких и десноруких стрелаца, то је код АШ-12 само делимично остварено.

Селектор паљбе се налази са обе стране сандука и решен је у "западном" стилу, што значи да може да се дохвати палцем. Обострана је и ручица за закочење, али проблем представља отвор за избацивање чаура, који је позициониран само са десне стране, те безбедно могу да је користе само десноруки, без опасности од контакта са врелом избаченом чауром.

Праћење светских трендова

Селектор паљбе обезбеђује два начина рада, јединачну паљбу и рафалну. Не треба трошити речи на могућност контроле рафалне паљбе, која мора да је изузетно непријатна за стрелца и непрецизна. Сасвим је јасно да је количина кретања зрна, која је приближно пропорционална енергији трзаја оружја значајно већа (производ масе зрна 33 г и почетне брзине око 300 м/с) него код АК-47/АКМ (производ масе зрна од око 8 г и почетне брзине 710 м/с). Енергија трзаја је приближнија мецима "пуне снаге" попут 7,9x57 и 7,62x54Р. Иако су постојала оружја која би се могла окарактерисати као јуришне пушке попут ФГ-42, то није било посебно ефикасно оружје за рафалну паљбу. Теоретска брзина паљбе је 500-750 мет/мин.

Очигледно је оцењено да се овај проблем може решити неминовно благо повећаном масом, гасном кочницом на устима цеви, масивним гуменим ослонцем за раме и сасвим извесно, темељнијом обуком припадника специјалних јединица. Без муниције, маса оружја је не баш повољних 5,2 кг, али за пушку у овом моћном калибру, сасвим прихватљиво. Оквири су капацитета 10 или 20 метака. Пушка је опремљена стандардним Пицатиннy шинама, по две са страна предњег поткундака, једна испод њега и једна изнад, с тим да уколико је монтирана ручица за ношење, на располагању стоји још једна шина на горњој страни те ручице.

Оваква опремљеност је на нивоу најбољих светских решења и јасно показује спремност руских конструктора за прихватање светских трендова. На располагању је и пар типова пригушивача, иако њихова ефикасност вероватно није на нивоу интегрисаног пригушивача снајперске пушке ВКС.

Важно место у арсеналу специјалаца

Муниција коју испаљује пушка АШ-12 према димензијама чауре је идентична муницији са пригушене снајперске пушке ВКС, али ипак постоје извесне разлике и према неким подацима, муниција за ВКС се због веће дужине зрна не може користити из АШ-12. Ради се о калибру 12,7 мм са дужином чауре 54 мм (12,7x54 мм), иако се у литератури спомиње и дужина чауре 55 мм. Штавише, у употреби је шири дијапазон зрна и пуњења, с обзиром на то да је на располагању и пробојна, дуплекс муниција, као и муниција са лаганим зрном. Пробојна муниција има пробојно језгро од тврдог челика, потпуно изложено на предњем делу пројектила и са бакарном чашицом која има улогу носача, односно заптивача, како се не би оштетила цев пушке. Маса пројектила је око 18 г. Дуплекс муниција има два зрна, свако масе 17 г и намењена је дејствима на мањим даљинама, а лаки пројектил је израђен од легуре алуминијума и има масу тек 7 г.

Подзвучни пројектил има језгро од олова и масе је 33 г. Управо је ту основна разлика у односу на муницију за ВКС, јер се за потоњу користе подзвучна зрна масе чак 48-76 г (76 г пробојна муниција). У зависности од коришћеног типа зрна, ефикасни домет је између 100 и 300 м. Иако је ово мање у односу на снајперску пушку ВСК (600 м), треба знати да је са одговарајућом муницијом, ефикасни домет на нивоу класичних јуришних пушака као што је АК-47. Муниција за АШ-12 се може упоредити са америчким такмацима у виду .499 ЛWР, .50 Беоwулф и .458 СОЦОМ. Примера ради, муниција .458 СОЦОМ испаљује зрна масе од 16-39 г и почетне брзине 305-655 м/с, где се наравно, најтеже зрно испаљује најмањом, подзвучном почетном брзином, са намером да се користи уз пригушивач. Како смо, бар за сада ускраћени за тачне податке о перформансама муниције, може да се оцени да руска варијанта има предност над америчком са гледишта капацитета оквира, јер у стандардни оквир карабина М4 капацитета 30 метака стаје 10, а у оквир капацитета 20 седам ових великих метака. С друге стране, предност америчког виђења је употреба и релативно једноставна конверзија стандардног карабина М4, укључујући и далеко мању масу у односу на АШ-12.

Оно што се може убројати у предност АШ-12 је и рафална паљба, али с обзиром на снажан трзај и отежану контролу рафала, питање је колико је ова опција употребљива. Све у свему, сасвим је јасно да оружја овог типа и те како заузимају своје место у арсеналима полицијских и војних антитерористичких јединица.

Како је руска ракетна фрегата кренула на Азовско море, погледајте ОВДЕ.

Извор: Калибар