Та политика је сада, након одлуке о Сирији, изложена критикама са разних страна, како у САД, тако и у савезничким престоницама.
Својевремена стратегија Обаме, која је на терену подразумевала ослањање на локалне партнере, уз корисћење авијације да би се бранили интереси Вашингтона у том делу света, а успут прославио повратак трупа за новогодишње празнике, звучи прилично слично ономе што се протеклих дана чуло из Беле куће, констатује “Њујорк тајмс”.
С тим што су Обамиме одлуке тада узнемиравале јастребове међу републиканцима, а данас Трампа критикују демократе, скоро без изузетка.
Заључак оба председника био је да присуство америчких трупа на Средњем истоку на дуги рок има, у најбољем случају, маргинални ефекат.
Треба се подсетити да је у Ираку 2007. било скоро 170.000 војника САД, а у Авганистану 2011. године више од 100.000.
Трамп је сада проценио да држање око 2. 000 трупа у Сирији неће тамо ништа битно променити.
Та процена довела је до оставке министра одбране Џима Матиса, који је протеклих месеци у више наврата свом окружењу говорио да председнику чини неопходне уступке само због осећаја одговорности према 1,3 милиона америчких војника у активној служби, али повлачење из Сирије изгледа није могао да “прогута”.
“Њујорк тајмс” констатује да процене Пентагона и обавештајних служби, донете у ери после 11. септембра 2001, да је распоређивање војних снага на Средњем истоку кључно ако се терористи желе зауставити пре него што дођу до америчког тла, а истовремено важно за одржавање тамошњих савезништава - на Трампа никада нису оставиле јак утисак.
Он је много више био заинтересован за идеју да се војска користи за обезбеђење границе према Мексику, него да се широм света супроставља Русији, Ирану, Северној Кореји или Кини.
Одлуком о повлачењу из Сирије, Трамп само ту своју идеју претвара у праксу.
Он то чини на ужасавање многих својих саветника, који тврде да се лекције из прошлости игноришу повлачењем из Сирије, или Авганистана, што је још једно подручје за које Трамп каже да САД тамо немају никакав легитимни дугорочни интерес.
Пентагон је већ најавио повлачење око 7.000 војника из Авганистана, чиме ће њихов број у тој земљи бити преполовљен.
Према саговорницима “Њујорк тајмса”, повлачењем из Сирије, САД губе и онај ограничени утицај који су тамо имале, а изгледа за то не добијају ништа за узврат.
Џејмс Џефри, амерички специјални изасланик за Сирију, каже да је Сирија постала подручје сукоба великих сила, у који су укључени Американци, Руси, Иранци, Турци и Израелци, због чега Вашингтон не сме да се ограници само на унутрашње конфликте у тој земљи.
Јесмо ли повукли 'црвене линије' са Турцима о томе како ће се понашати према Курдима, или постигли договор са Русима око састава будуће владе у Дамаску?” пита Ричард Хас, бивши званичникх администрације у време инвазије на Ирак 2003. године.
Демократе, који су највећи Трампови критичари, тешко ће, међутим, моћи да га због овога нападају. Његов став да америчке снаге не могу да измене стратешки баланс на Средњем истоку, и да тамо не треба да буду - у суштини је исти као и став Обаме.
Управо је демократа Обама, такође при крају друге године свог мандата, објавио повлачење последњих америчких трупа из Ирака, чиме је испунио предизборно обећање.
И Трамп је у предизборној кампањи говорио да војно присуство САД у Сирији једино може да оправда борба против Исламске државе, која је сада, како он каже, побеђена.
Стратегија националне безбедности коју је Трампова администрација објавила ове године, јасно каже да борба против тероризма више није примарни циљ.
Иако, како наводи “Њујорк тајмс” неки од председникових бивших саветника тврде да Трамп никада није ни прочитао ту стратегију, одлука о повлачењу из Сирије је потпуно у складу с њом.
Прочитајте ОВДЕ ко је још из Трампове екипе дао оставку због Сирије.
Извор: Танјуг
