Пише: Иван Данилов
Чланак је The Washington Post написао Дана Милбанк, познати амерички новинар и политички аналитичар, а појавио се под насловом „Ово је официјелно: ми смо изгубили Хладни рат“.
Милбанк је породичним и пословним односима повезан са утицајним круговима америчког естаблишмента.
Милбанк није обични колумниста већ (по информацији The New York Daily News, а то и сам признаје) члан елитног и веома затвореног јелског клуба „Лобања и кости“ у којем је – из онолике Америке – само 2.000 људи. Али зато су у њему били или су и многи председници САД, политичари, тужиоци и бизнисмени.
Чланови тог клуба су се зато – 2000-те године када су се за положај председника САД борили Џорџ Буш и Џон Кери, а обојица су били у том клубу – шалили: „За нас ће то бити победа, ко год да победи“.
Шта је могло натерати оваквог припадника америчке елите да јавно оплакује пораз САД у Хладном рату од Русије?
Најкраћи одговор је овај: Путин, Трамп и Сирија.
Милбанк тврди да се догодило ово: „Буш је био председник САД у време колапса СССР 1991-ве. Међутим, тријумф који су он и други током 71-не године обезбедили америчком крвљу и новцем – у виду победе над СССР и држања под контролом његове наследнице (Русије) – председник Трамп је пустио низ воду за цигло две године“.
И руске и америчке присталице „мирења (Русије) са Америком“ воле да лажу да су се добри и дивни амерички политичари након демонтаже СССР бавили само тиме што су Русији давали хуманитарну помоћ, учили је демократији и слободном тржишту, а народ Русије водили ка слободи и просперитету.
Отвореност господина Милбанка потврђује да су 100 одсто били у праву они у Русији који су сматрали да се деловање САД према Русији своди на обуздавање и контролу, а никако не на помагање.
Главна фрустрација америчке политичке елите у томе је што је ослабљени руски медвед одједном оживео и није дозволио да му почупају канџе и очњаке, а и одустао је од смртоносне инјекције за `успављивање`.
Милбанков чланак треба читати у контексту писма са оставком које је Доналду Трампу написао генерал Џим Матис звани Бесни пас који само што се повукао са положаја шефа Пентагона.
У Матисовом писму и Милбанковом тексту постоји неколико кључних замерки америчком председнику.
Прва је: разбијање колективног Запада и конфликти са европским вазалима САД који се све активније старају да себи обезбеде слободну пловидбу, а још не желе да плаћају `Трампов харач` за НАТО. Реч је о неколико стотина милијарди долара годишње.
Милбанк је, исто као генерал Матис, веома незадовољан повлачењем америчких трупа из Сирије јер је то директно признање да су Американци у том кљњучном региону света поражени од Русије. И да су оставили на цедилу савезнике у које су ЦИА и Пентагон уложили милијарде долара.
Главна Милбанкова и Матисова замерка Трампу ипак није повезана са Сиријом и НАТО него са Русијом и Кином.
Колумниста The Washington Post побројао је `поклоне` које је Трамп тобоже већ `учинио Путину`: раскид између САД и НАТО, иницијатива да се Русија врати у Г-8 упркос `провокацијама у Украјини које трају`, фактичко растурање Светске трговинске организације, изостанак кажњавања Саудијске Арабије за убиство дисидента Кашогија, раскид односа са Европском унијом, уступци Ким Џонг Уну, дискредитовање Система федералних резерви, америчког изборног система, америчког тужилаштва, америчке штампе, америчког судског система, чак и ФБИ.
Генерал Матис у свом писму индиректно оптужује Трампа да је недовољано агресиван према главним непријатељима америчког светског поретка – Русији и Кини. Изгледа да генерал не би имао ништа против нуклеарног рата са геополитичким конкурентима САД, а да се Трампу та идеја није нимало свидела.
Паника унутар вашингтонске елите не може не радовати иако је за пораз САД у новом хладном, иако су успеси очевидни, потребно још много рада.
У суштини, посматрамо неку врсту `грађанског рата` унутар америчке елите чији један део је већ схватио да је хегемонија пришла крају и да се у САД више не може живети као досад. А други се упорно прави да је све у реду, упркос томе што је новац пензијских фондова оних који су радили у администрацији Калифорније инвестиран у руске државне обвезнице, а америчка војна индустрија до критичне мере зависи од онога што се производи у Кини.
Једном је САД од економске и политичке кризе спасио распад СССР, за којим је уследила и пљачка Источне Европе.
Пустимо да америчка институционална, системска, политичка економска криза, о којој упечатљиво и са сузама пише колумниста из „Лобање и костију“, свој посао одради до краја.
Управо то ће бити права победа.
Шта је била мета израелских бомбардера који су се обрушили на западни Дамаск прочитајте ОВДЕ.
Извор: fakti.org
