Правда

Пише: Мирослав Лазански

Де­се­тог ма­ја 1940. го­ди­не Хи­тле­ров Вер­махт је из­вр­шио из­не­над­ни на­пад на Бел­ги­ју и Фран­цу­ску у шу­ма­ма Ар­де­на. Би­ло је то ве­ли­ко из­не­на­ђе­ње за Фран­цу­зе и Бри­тан­це, би­ла је то вр­ло сме­ла опе­ра­ци­ја Вер­мах­та, јер је бр­до­ви­ти те­рен, об­ра­стао смре­ком и хра­сто­ви­ма, био не­по­де­сан за про­лаз тен­ко­ва. Фран­цу­ска ар­ми­ја, за­јед­но са бри­тан­ским, бел­гиј­ским и хо­ланд­ским сна­га­ма, има­ла је упра­во оно­ли­ко ди­ви­зи­ја и тен­ко­ва ко­ли­ко и Не­мач­ка. Плус што су за­пад­ни са­ве­зни­ци ужи­ва­ли тра­ди­ци­о­нал­ну пред­ност у ви­ду од­брам­бе­них по­зи­ци­ја, бел­гиј­ских утвр­ђе­ња и Ма­жи­но ли­ни­је.

Ипак, не­мач­ка ма­ши­не­ри­ја му­ње­ви­тог ра­та из­не­на­да је кон­цен­три­са­ла се­дам оклоп­них ди­ви­зи­ја ра­ди ло­кал­не пре­мо­ћи, пре­се­кла са­ве­знич­ке ли­ни­је и „пан­це­ри” су про­шли. Нем­ци су за не­ко­ли­ко да­на сти­гли до Ла­ман­ша, за се­дам да­на раз­би­ли су фран­цу­ску вој­ску, а за шест не­де­ља Фран­цу­ска је ка­пи­ту­ли­ра­ла.

Да­нас, то­ли­ко го­ди­на по­сле Ден­кер­ка, бал­тич­ке зе­мље НА­ТО-а стра­ху­ју да им се не по­но­ви сце­на­рио Ар­де­на, овог пу­та у ру­ској из­вед­би. Да­нас, Аме­ри­кан­ци јав­но при­зна­ју да не­ма­ју сред­ства од­бра­не од ру­ског хи­пер­со­нич­ног оруж­ја ти­па „аван­гард”. При че­му Бри­тан­ци јав­но твр­де да ру­ска ар­ми­ја, у слу­ча­ју су­ко­ба у Евро­пи, мо­же за три да­на да из игре из­ба­ци ве­ћи­ну европ­ских ар­ми­ја чла­ни­ца НА­ТО-а. Исто­вре­ме­но, Ва­шинг­тон на­ја­вљу­је свој из­ла­зак из спо­ра­зу­ма о ели­ми­на­ци­ји ра­ке­та крат­ког и сред­њег до­ме­та, САД опре­ма­ју сво­је ба­зе у Ру­му­ни­ји и у Пољ­ској не са­мо си­сте­ми­ма „еџиз” већ и офан­зив­ним ра­ке­та­ма, рат­ни бро­до­ви НА­ТО зе­ма­ља ко­је не из­ла­зе на Цр­но мо­ре и Бал­тик све ви­ше бо­ра­ве упра­во у Цр­ном и Бал­тич­ком мо­ру, на коп­не­ним гра­ни­ца­ма Ру­си­је кон­цен­три­ше се све ви­ше кон­вен­ци­о­нал­ног су­пер­пре­ци­зног оруж­ја, али и вој­ни­ка НА­ТО-а, ма­не­ври су све че­шћи и ве­ћи...

На­рав­но, и Ру­си­ја на све то од­го­ва­ра аде­кват­ним по­те­зи­ма, јер из­ла­зак Аме­ри­ке из спо­ра­зу­ма о евро­ра­ке­та­ма прак­тич­но ру­ши це­ло­куп­ну до­са­да­шњу струк­ту­ру ну­кле­ар­них ли­ми­та и до­го­во­ра, али је, на је­дан на­чин, по­ре­ме­тио и кон­вен­ци­о­нал­ни ба­ланс мо­ћи у Евро­пи. И ту до­ла­зи­мо до пи­та­ња: ко је ја­чи у Евро­пи, НА­ТО с Аме­ри­ма или Ру­си? 

На­и­ме, не­ка­да су Со­вје­ти, чи­ја је так­ти­ка про­до­ра оклоп­них сна­га би­ла слич­на не­мач­ком „блиц­кри­гу”, има­ли на цен­трал­ном европ­ском фрон­ту тен­ков­ску пред­ност у од­но­су 2,3 : 1. У то је вре­ме За­пад­на Не­мач­ка, ши­ро­ка са­мо 150 ми­ља и чи­је је ста­нов­ни­штво и ин­ду­стри­ја углав­ном кон­цен­три­са­но бли­зу гра­ни­це с Ис­точ­ном Не­мач­ком, има­ла ма­њу по­за­ди­ну за ма­не­вар не­го што је има­ла Фран­цу­ска 1940. го­ди­не, па ни­је мо­гла на кла­си­чан на­чин да ме­ња про­стор за вре­ме. То исто да­нас ва­жи и за бал­тич­ке др­жа­ве, оне не мо­гу, ни у ко­јем слу­ча­ју, ме­ња­ти про­стор за вре­ме у слу­ча­ју су­ко­ба са Ру­си­јом. У јед­ном та­квом сце­на­ри­ју све НА­ТО сна­ге ко­је би се та­мо на­шле би­ле би за­ро­бље­не у ро­ку од 48 са­ти јер је та­ква ге­о­гра­фи­ја. Би­ла би то су­ро­ва ре­при­за Ар­де­на. По­го­то­во што у бал­тич­ким зе­мља­ма жи­ве и Ру­си...

На­рав­но да ће Мо­сква зва­нич­но не­ги­ра­ти да има би­ло ка­кве агре­сив­не на­ме­ре пре­ма том про­сто­ру, но јед­но је си­ту­а­ци­ја у ми­ру, а дру­го је ако НА­ТО на­мет­не Ру­си­ји вој­ни иза­зов и до­ђе до су­ко­ба. Шта би би­ло по­сле Ар­де­на на Бал­ти­ку, то ни­ко не зна, ни у САД ни у Ру­си­ји. Раз­ло­га за то има мно­го. Ста­ри про­блем са­би­ра­ња кру­ша­ка и ја­бу­ка, ра­зно­вр­сне про­јек­ци­је мо­гу­ћих рат­них сце­на­ри­ја, не­из­ве­сност у по­гле­ду то­га ко­ли­ко мо­би­ли­шу по­ли­тич­ке од­лу­ке, исто­риј­ска не­по­у­зда­ност ка­да је у пи­та­њу от­кла­ња­ње рат­не опа­сно­сти чак и ка­да су кон­вен­ци­о­нал­не сна­ге пот­пу­но из­јед­на­че­не, пре­у­зи­ма­ње ри­зи­ка или не, ду­го­го­ди­шње оштре не­су­гла­си­це ме­ђу за­пад­ним стра­те­зи­ма у по­гле­ду ма­те­ма­тич­ког „мо­де­ла Лан­че­стер”, ко­ји се ру­тин­ски ко­ри­сти у ком­пју­тер­ским про­јек­ци­ја­ма рат­них ига­ра. И на кра­ју, ве­о­ма је спор­но пи­та­ње шта зна­че гру­бе број­ке ка­да је на­о­ру­жа­ње у пи­та­њу. Ту су и мо­гу­ћи фрон­то­ви су­да­ра НА­ТО-а и Ру­са, од фрон­та на Бал­ти­ку, цен­трал­но­е­вроп­ског, до фрон­та на ју­гу Укра­ји­не.

На­кон рас­па­да Со­вјет­ског Са­ве­за и Вар­шав­ског уго­во­ра, Мо­сква је из­гу­би­ла од­ре­ђе­ну кван­ти­та­тив­ну пред­ност у од­но­су на НА­ТО, али је до­ла­ском на власт Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на то са­да на­док­на­ђе­но. Осим то­га, кван­ти­тет ни­шта не го­во­ри о ква­ли­те­ту, шта­ви­ше кван­ти­тет и ква­ли­тет има­ју раз­ли­чи­те уло­ге у за­ви­сно­сти од то­га да ли се при­ме­њу­ју на на­пад или на од­бра­ну. У не­ка­да­шње вре­ме на­па­да­чу је би­ла по­треб­на ло­кал­на пред­ност од 3:1 да би био си­гу­ран у по­бе­ду над при­пре­мље­ним про­тив­ни­ком. Да­нас ни­ко ни­је си­гу­ран да ће тех­но­ло­шки раз­ви­је­но кон­вен­ци­о­нал­но оруж­је по­што­ва­ти иста пра­ви­ла. Стан­дард­ни „мо­дел Лан­че­стер” по­ста­вља ни­жу про­пор­ци­ју не­го што је 3:1, прет­по­ста­вља да ће од­бра­на из­др­жа­ти ако на­па­дач има ло­кал­ну су­пер­и­ор­ност од са­мо 1,4:1.

Јед­на­чи­на по­ста­је још ком­пли­ко­ва­ни­ја ако узме­мо у об­зир фак­то­ре обу­ке, ини­ци­ја­ти­ве офи­ци­ра, мо­рал, по­у­зда­ност са­ве­зни­ка, ко­ман­де и ко­му­ни­ка­ци­је, тран­спорт­не ка­па­ци­те­те, де­мо­граф­ске трен­до­ве, вој­не бу­џе­те... Ту је и прак­тич­на не­мо­гућ­ност „стен­динг старт” на­па­да, јер на­па­ду ипак прет­хо­ди не­ка­ква при­пре­ма и рас­по­ре­ђи­ва­ње сна­га на те­ре­ну. Ди­ле­ма је и да ли би су­дар НА­ТО-а и Ру­са би­ла „не­ста­бил­на бит­ка”, као „блиц­криг”, или „ста­бил­на бит­ка”, као ирач­ко-иран­ски рат?

Вла­ди­мир Пу­тин ни­је ме­га­ло­ман по­пут Бре­жње­ва, ни­ти по­зер по­пут Хру­шчо­ва и Гор­ба­чо­ва, он са­мо упо­зо­ра­ва За­пад да без об­зи­ра на ко­ри­стан страх од ну­кле­ар­ног хо­ло­ка­у­ста, да­ље вој­но оп­ко­ља­ва­ње Ру­си­је мо­же иза­зва­ти се­ћа­ње, у чи­сто вој­ном сми­слу, на Ар­де­не 1940, Ма­ђар­ску 1956, Че­хо­сло­вач­ку 1969, Ав­га­ни­стан 1979... 

О британским специјалцима у Донбасу можете сазнати ОВДЕ.

Извор: Политика