Мање је, познато да се за пулско бродоградилиште, судбине ништа мање трагичне од оне аустријске царице, још исте године заинтересирао и Карл Маркс, посветивши му поприличан простор у својим прогнозама аустријске поморске трговине, о којој је наредне године у утицајном њујоршком Њујорк Дејли Трибјуну, за који је радио као дописник из Лондона, објавио два чланка.
“Поновно оживљавање трговине и развој паробродарства мораће краткорочно или дугорочно уродити јадранском флотом, која од пропасти Венеције више не постоји”, пише Маркс након детаљне анализе пословних успеха Аустријског Лоyда, додајући како је “Наполеон, сасвим у складу са својим менталитетом, хтео да створи ту флоту, а да не чека поновну успоставу поморске трговине”. Сама Венеција, међутим, за то више није била погодна, јер, наглашава Маркс “господар Јадранског мора може бити само онај који поседује његову источну обалу”. Источна јадранска обала располагала је и људским потенцијалом потребним за стварање флоте: пописом из 1813. утврђено је да је на тој обали, од Трста до Котора, живело 43.500 искусних морнара.
Запостављена Пула
Наполеон је Бечким миром 1809. дефинитивно стекао илирске провинције, “истражена је читава обала, при чему је француским инжењерима за око посебно запела лука Пула (…) Млечани, који су се опирали идеји да своју поморску силу стационирају било где изван Венеције, Пулу не само да су запостављали, него су и марљиво ширили гласине да је Пула због пешчаног спруда наводно неприступачна за ратне бродове”. Испоставило се, међутим, да такав спруд не постоји те да Пула испуњава све услове да постане модерна ратна лука: “У различита времена служила је као упориште поморских снага на Јадрану. Била је средиште поморских радних деловања Римљана током илирских и панонских похода и у римско је доба већ постала сталним седиштем флоте. После су је заузимали Ђеновљани, Млечани и на крају Ускоци. Дубока и пространа у сваком смеру, пулска лука с морске је стране заштићена острвима, а с копнене стенама. Једини недостатак су нездрава клима и грознице, које ће, међутим, нестати са исушивањем и увођењем канализације које досад није било”.
Аустријанци су се, наставља Маркс, веома споро привикавали на помисао да би могли постати поморском силом: “Донедавно је у њиховим очима морнарица била само пододел војске. Пуковник војске чином је одговарао линијском капетану, потпуковник капетану фрегате, бојник капетану корвете; а исти положај на ранглисти Аустријанцима је гарантовао и исти положај у морнарици и војсци. Ако је требало именовати поморског кадета, сматрало се најупутнијим да га пре тога обуче за хусарског заставника. Новац за флоту биран је на исти начин као и они за војску, с једином разликом што су провинције Истра и Далмација биле одређене искључиво за поморску службу. (…) Раздвајање војске и флоте је, као и сваки други напредак у Аустрији, резултат револуције из 1848. Упркос Наполеоновим искуствима, Венеција је до 1848. била једини аустријски арсенал. Венецијански недостаци Аустрије се нису тицали, јер она фактички није ни имала модерну флоту. Њена поморска сила састојала се од 6 фрегата, 5 корвета, 7 брикова, 6 шалупа, 16 пароброда и 36 армираних бродова - укупно 850 цеви. Како би казнила италијанску револуцију, Аустрија је поморску академију, опсерваторију, хидрографски институт, пловни инвентар и артиљеријски парк преселила из Венеције у Трст. Бродоградилишта и складишта остали су у Венецији; и тако је поморство из бирократске освете пресечено на два дела.
Обнова поморске силе
Уместо да се казни Венеција, оба дела лишена су одговорности. Аустријска влада постепено је откривала да Трст, ма колико сјајно служио као трговачка лука, ипак није погодан да буде упориште флоте. Напослетку су се морали присетити лекције коју је на Јадранскоме мору научио Наполеон и учинити Пулу средиштем морнаричке управе. Сасвим по аустријском обичају, прве године након премештања адмиралитета у Пулу кориштене су за градњу касарни уместо бродоградилишта. Обрамбени састав састоји се од унакрсне ватре, која се с острва усмерава према улазу у луку, те од ланца Максимилијанових торњева, који би бродовима требали онемогућити бацање бомби у луку.
Осим стратешких предности, Пула испуњава још један услов неопходан за луку, наиме, да је у стању опскрбљивати снажну флоту. Истра има храстова колико и Напуљ; Крањска, Корушка и Штајерска неизмерно су богате смрекама, које већ чине главни артикл тршћанског извоза; Штајерска има велика налазишта гвоздене руде; за извоз конопље из Анконе Пула је најпогодније место; угаљ се засад још увози из Енглеске, али у далматинским угљенокопима код Шибеника почело се копати угаљ боље квалитете, а кад буде отворена железничка линија Беч-Трст са Семмеринга ће долазити најквалитетнији. Истарски производи, који расту на вапненачком тлу, подносе дуге транспорте. Уља има у довољним количинама, мађарско жито сасвим је близу, док Дунавска долина даје свиње у невероватним количинама. Те свиње сада одвозе у Галати и Хамбург, али железница ће их допремати у Трст и Пулу.”
Кад смо већ код марксистичке литературе, “Уљаника” се, сасвим маргинално, у својој књизи “Жена и социјализам” (1878.) сетио и немачки социјалистички политичар и публицист Аугуст Бебел, напоменувши у контексту технолошког напретка условљеног електрификацијом да носивост тамошњег крана износи 60 тона (спрам оног у немачком Киелу, који их ипак подиже 200).
Ни Маркс, ни Бебел, знамо, нису доживели 1918. годину и такозване јануарске штрајкове, који су се због катастрофалних радних и животних услова разбуктали широм Аустроугарске монархије, најављујући увелико и њен скори слом. Након што је обустављен рад у Дајмлеровим погонима у Бечком Новом Месту, уследиле су обуставе и у многим другим погонима, што је довело до краткорочног паралисања ратне производње. 22. сијечња 1918. у штрајк су ступили и радници пулског арсенала те морнари ратне луке. Што се догодило готово у дан стотину година касније свима нам је добро познато.
Прочитајте ОВДЕ шта се крије иза Трамповог повлачења из Сирије.
Извор: Jutarnji. hr
