Отети човек, који је Радоичића препознао као отмичара који му је доносио „бруфен“ у заточеништву, последњег дана суђења изненада је променио исказ, због чега је Радоичић ослобођен. Њега сада траже косовске власти због сумње да је учествовао у убиству Оливера Ивановића.
„Немој да вичеш, убићемо те“, чуо је претећи шапат македонски бизнисмен Митат Сали када је у гаражи намеравао да уђе у свој аутомобил и крене на посао. Покушао је да се отргне, али су га ударци пиштољем у главу и стомак онеспособили за било какав отпор.
Двојица наоружаних младића маскираних фантомкама чекала су га у заседи целу ноћ, док је трећи био на стражи у колима испред Салијеве зграде. Лисицама су му везали руке иза леђа, навукли капу преко главе и угурали на задње седиште његових кола. Покренули су мотор и упутили се из Скопља ка македонско-српској граници.
Сачекали су вече, па кренули пешице нелегалним прелазом ка Србији. Ходали су око три сата. Несрећног човека, изнемоглог и промрзлог од хладноће, крупнији отмичар носио је на леђима. У близини манастира Прохор Пчињски срели су остале чланове групе који су их превезли у Лесковац, па наредног дана у Врњачку Бању.
Отетог су држали у изнајмљеној кући, а чувала су га увек двојица стражара који су му доносили пресвлаку и храну. Схватио је да је у Србији пошто је на кутији јогурта писало „Млекара Краљево“.
Првог дана када је смештен, још је трпео болове од удараца које су му нанели, па је затражио лекове. Један од отмичара пружио му је таблету „бруфен“. „Пиј ово слободно, одмах ће болови да ти престану“, рекао је.
Иако је преко лица имао навучену вунену капу, Сали је кроз ретко ткање могао да види лица отмичара. Ово им је прећутао, у страху да би због тога могли да га повреде.
Позвали су Салијевог брата и тражили милион евра за откуп. Запретили да ће му, уколико одбије да исплати новац, послати Митатову руку, ногу или главу. По возачу аутобуса који је стизао из Софије у Скопље послали су писмо које је по њиховом налогу написао Сали.
Брат отетог бизнисмена је два пута колима долазио у Србију – први пут са 390.000, а други са 200.000 евра.
После петнаест дана, отмичари су пустили Салија на слободу испред хотела „Рубин“ у Крушевцу. За изнуђени новац купили су стан и скупе аутомобиле, а преосталу суму поделили међу собом.
Фотокопиране новчанице
Полиција је отмичарима брзо ушла у траг, захваљујући томе што је Салијев брат фотокопирао новчанице које им је предао и записао њихове серијске бројеве. Исте новчанице касније су пронађене приликом претреса кућа отмичара.
Киднаповање се догодило у јануару 2003, а убрзо су похапшена петорица осумњичених, од којих су неки били полицајци.
Пошто се радило о организованој криминалној групи која је радила у три земље – Србији, Македонији и Бугарској, случај је од лесковачког тужилаштва преузело тек основано београдско тужилаштво које је поступало у оваквим предметима. Чланови групе оптужени су неколико месеци касније, а наредне године и осуђени.
Хапшење је избегао тада двадесетпетогодишњи Милан Радоичић који је такође био осумњичен, међутим, истрага је обустављена пошто је био у бекству.
Шест година касније, у септембру 2009, полиција је зауставила аутомобил на путу између Косовске Митровице и Рашке. Приликом контроле, сувозач је полицајцима предао црногорску личну карту на име Јована Калезића. У питању је, међутим, била лажна исправа, што су полицајци приметили и одвели га у станицу. Установили су да је човек кога су привели заправо Радоичић.
Сутрадан му је одређен притвор, а истрага у вези са старим случајем поново је отворена. Месец дана касније против њега је подигнута оптужница. Тужилац је био Миленко Мандић.
Суђење Радоичићу, међутим, није ишло глатко као осталима.
„Ја гледам човека у очи“
Радоичић се појавио на суду 2010. и негирао да је учествовао у отмици. Рекао да живи у Косовској Митровици, да повремено долази у Врњачку Бању да посети породицу, али да није био упознат с тим да се против њега води било какав поступак.
У оптужници се наводи да је Радоичић са још једним отмичаром преузео жртву на путу од Лесковца за Врњачку Бању, као и да ју је чувао док је био заточен.
Сали је у марту 2010, седам година од отмице, позван да поново сведочи. Упркос протеку времена, он је са чврстом увереношћу препознао Радоичића као отмичара који га је чувао током заточеништва и донео му „бруфен“. Истакао је да је добро упамтио његово лице, глас, чак и мирис.
„И оне који су ме чували и носили ми храну, могао сам да видим. Да, овог типа (Радоичића) мислим да сам видео и то два пута“, рекао је Сали.
Током испитивања, испричао је да је Радоичића видео други пут када су га у Крушевцу предали брату.
„Кад су ме извадили из гепека, он је изашао иза аута. Нисам сигуран, али 90 одсто мислим да је, само је имао дужу косу него сад. Али у физиономији, то је то.“
Препознао је Радоичића и на слици са његове легитимације за избегла лица из 1999. године.
„Да, он је тај. Слика овде није баш чиста, али очи су те. Ја гледам човека у очи, можда се промени све, али очи се никад не мењају. Ево, погледајте задњу слику, јесте, то је“, био је изричит је Сали током сведочења.
Отети бизнисмен, међутим, није једини који је окривио Радоичића.
Одмах после хапшења 2003. на испитивању у полицији двојица отмичара признала су кривицу и детаљно испричала ко је био за шта задужен приликом отмице. Они су тада навели да је Радоичић учествовао са њима у овом послу.
Отмичари
Због отмице скопског бизнисмена осуђени су Владица Ничић, Александар Шошкић, Душан и Синиша Максимовић и Милутин Павловић. Према пресуди, вођа групе био је Ничић. Он је у Швајцарској 2002. године осуђен на 18 година затвора због отмице осмогодишњег дечака, пишу швајцарски медији. Казну није одслужио јер је побегао у Србију. За отмицу Салија осуђен је на 10 година. Шошкић, бивши полицајац из Приштине, после хапшења признао је отмицу, али је касније променио исказ. Убио се у затвору пре пресуде. Браћа Синиша и Душан Максимовић осуђени су на осам и четири године затвора. У Белој књизи организованог криминала спомињу се као чланови лесковачке групе која је крала аутомобиле и продавала их на Косову. Душан је био полицајац у Приштини. Признао је кривицу, па повукао исказ. Павловић је осуђен на пет година.
Прочитајте ОВДЕ како су анонимуси откуцали Јелену Милић.
Извор: Крик
