Иза ње су продати тиражи и награде. Њен први роман „Продата” објављен је до сада у три издања. Добитник је награде „Београдски победник” за најчитанију књигу 2012. и 2013. године. Роман је преведен на македонски језик. И њен други роман „Белег на души” наишао је на одличан пријем код читалаца. Захваљујући њему покренута је кампања „Свака кућа, сигурна кућа” са идејом да се свака жена осећа сигурно у својој кући. Марија Гојковић потписује и адаптацију сценарија за домаћу серију „Синђелићи”. Покретач је многих хуманитарних акција и велики је љубитељ животиња. У њеној ташни увек је кесица хране за неког гладног пса или мацу које ће срести док хода Београдским улицама.
Ухватили сте се у укоштац са “врућим” темама – трговином људима, насиљем у породици и о корупцији у здравственом систему. Међутим, док се о трговини људима и насиљу у породици колико-толико отворено говори, српски здравствени систем је и даље табу тема. Зашто?
У време када сам писала о тим темама, ни о њима се није говорило. Волим да пишем о оним стварима о којима други ћуте, да будем “глас” онима који не могу да га пусте. Ипак, ова тема је помало специфична и “гурнута под тепих” јер би у супротном морали да признамо да у здравственом систему има пуно рупа И лоших појединаца и онда склањамо поглед, што је апсурд обзиром да је то тема која се тиче свакога од нас и да смо сви корисници истог. Ми заправо и не можемо да претпоставимо које све тајне крију бели мантили.
Шта Вас је потакло да напишете “Смрт у белом мантилу”? Каква су Ваша искуства?
“Смрт у белом мантилу” је прича која говори о девојци чији се живот из корена мења када сазна да је болесна. Од девојке која је лудо заљубљена и има посао који воли, а онда остаје без партнера јер није спреман да се усочи са њеном болешћу, али и посла. Борећи се за сваки нови дан она открива да ништа није онако како изгледа. Да је једна мајка била у стању да заради на смрти детета, да је један доктор радио против интереса деце, а када је покушао да се извуче из те приче, да су му убили супругу, након чега је он починио нешто страшно, да су пацијенти “отпуштени” заправо избачени из болнице иако су били угрожени јер је долазила страна делегација…
Али упркос свему, ово је књига која заправо слави живот јер нас главна јунакиња свалога тренутка подсећа да треба да се радујемо сваком дану и ценимо све оне “ситнице” које се подразумевају, а ништа се не подразумева. Она нас учи да можда не можемо да мењамо цео свет, али можемо сопствени. Када прочитају књигу сви се сложе у једном, да иако тужна и потресна, да је књига заправо веома поучна.
У складу са тим слоган је “Опипај пулс и схватићеш колико си срећан”. Ово је прича о патњи и љубави, о очају и нади, прича о корупцији и растегљивости људских каракетра, али знад свега прича о саосећајности и спремности човека да помогне човеку.
Колико је важно да се савремена књижевност бави друштвеним проблемима?
Мислим да је то веома важно, али чини ми се да је у последње време то постао “тренд” и помодарство. Волим иновативност, различитост… Књижевност је сама по себи важна, али треба да пишемо оно што нам лежи, што осећамо душом.
Трговина људима (секс-трафикинг) је, уз трговину оружјем и наркотицима, једна од најпрофитабилнијих криминалних делатности у свету. Да ли је то случај и са Србијом?
Србија је земља у транзицији, то негде значи да покушавамо да се ослободимо прошлости и прихватимо другачију будућност, а онда се преплићемо између та два света и заправо не знамо где смо. Србија је земља порекла, транзита и крајња дестинација када је трговина људима у питању, што значи да смо земља из које се врбују девојке, земља преко које се превозе и у којој завршавају девојке. Нажалост, нисмо свесни опасности које нас вребају, увек мислимо да се то дешава некоме другом.
Ко су, најчешће, жртве трговине људима, а ко насиља у породици?
Нема правила. Када говоримо о трговини људима, можемо рећи да су чешће жртве оне које су лошијег материјалног статуса или особе које су емотивно рањиве, особе које су младе, али треба нагласити да жртва може бити свако, као што се догодило мојој главној јунакињи, да је прода дечко са којим се збављала. Када причамо о насиљу у породици, оно је толико распрострањено и погађа и богате и сиромашне, и образоване и необразоване и младе и старе… Постоји више видова насиља, али ја сам се конкретно бавила психичким на првом месту јер често прође неопажено и не препознајемо га. Модрицу на оку ће свако приметити, али ко ће приметити онај белег на души који носи жена коју муж малтретира психички? Ниједан бол не треба поредити, али понекад је психички бол далеко тежи!
Да ли сте, као новинар, имали прилику да се сретнетне са неком од жртава секс-трафинга и насиља у породици?
Како издам књигу, тако почну да ми се јављају особе или чланови породица који су имали додира са тим. Прво се то односило на трговину људима, касније на насиље у породици, а онда на људе који су се сусрели са страшним стварима, а тичу се нашег здравственог система. Свакога дана контактирам и са читаоцима и са људима који су прошли кроз ситуације о којима сам писала.
Како видите улогу медија у расветљавању тема о којима говорите у својим романима?
Медији су моћно средство, али имају две оштрице. Могу да нас “гурну” у погрешном правцу и сервирају лоше ствари као добре, а могу и да нас едукују. На медијима је велика одговорност, али никада не треба заборавити да медији живе од новца, а често хуманост и зарада не иду заједно.
А какво је улога сваког од нас као појединца?
У трци за животом, изгубили смо и сопствену улогу и улогу коју треба да имамо у друштву. Мислим да смо изгубили праве вредности . Превише смо окренути себи и не дотиче нас оно што се дешава око нас. Ипак у том мору људи који свет гледају само кроз материјализацију, постоје и они који су осећајни, несебични, чисте душе…
Имате и своју ауторску емисију “Форум” на интернет телевизији “Правда”. Ко су Ваши гости?Које Вас теме заокупљају?
Тренутно је на снази мала пауза када је емисија у питању, али спремамо нештно ново. Моји гости су из света културе, људи који се баве друштвено одговорним темам, али И обични људи који су својим радом заслужили да буду запажени.
Ви стојите иза сценарија популарне серије “Синђелићи”. Шта Вам је донео рад на “Синђелићима”?
Рад на серији је нешто што изузетно волим. Писање је мој смисао, а то је усамљенички посао. Ипак рад на серији је динамичан и лепо је гледати како глумци дају живот словима на папиру. Било је то посебно искуство за мене.
Колико је за писца важно да се опроба и у овом жанру?
Треба пратити своје осећаје, бити писац, сценариста, новинар, то је све некако сродно и мени је природно стање. Има писаца који рецимо раде у банци или фармацији. Све је ствар осећаја. А ово је моја иделана мера за срећу.
“Смрт у белом мантилу” је прво издање нове издавачке куће ЕмотионБоокс бренд, како је дошло до те сарадње?
Имала сам прилику да сарађујем са њима на неким пројектима и понуда је дошла спонтано. Из те идеје створило се нешто опипљиво, а то је “Смрт у белом мантилу”. Велика је част бити некоме прво издање.
Како млади писци долазе до издавача?
Морам да кажем да је моје искуство позитивно. Послала сам рукопис и имала срећу да се то издавачу допало и понуђен ми је уговор. Често слушам негатовне коментаре како је немогуће издати књигу за добру издавачку кућу. Ја сам жив доказ да је то могуће. Свакако, никада не треба губити наду.
Шта вам значе награде?
То значи да је неко приметио ваш рад и то је нешто што ме радује. Ипак оно што је највећа награда су поруке и коментари читалаца и ниједна награда не може да се мери са тим. Читаоци су највеће богатство, а моји су некако посебни јер су то људи који имају срце, душу и нису иману на туђу патњу. Поносна сам на њих.
Извор: Медиасфера
