Шума доступних информација замагљује нам суштину, а бомбардовањем дигиталног простора маргиналним појавама и понашањима, такве појаве и понашања постају мејнстрим. Као код синдрома куване жабе. Дар расуђивања и разлучивања битног од небитног, корисног од штетног, лажног од веродостојног потребнији је него икада.
Овако прича Александар Савић, ђакон у Цркви Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу, уједно и електроинжењер, водећи стручни сарадник у ЕПС Дистрибуцији Београд.
После завршене Електротехничке школе "Никола Тесла", образовање је по инерцији наставио на Електротехничком факултету у Београду. Ипак, током треће године студија, код Александра се појавила снажна жеља да продуби своја сазнања о Богу и Цркви. Осећајући позив и потребу да активније учествује у црквеном животу, уписао се на Православни богословски факултет, а благослов од свог духовника добио је уз услов да због теологије не одустане од свог првог избора. Оба факултета завршио је у року, да би информатику и хришћанство спојио у Центру за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве (ЦЕПИС), чији је управник последње три године.
- Најактуелнији проблеми којима се бавимо углавном се тичу социјалних мрежа и употреба и злоупотреба везаних за интернет - прича ђакон Александар. - У свему је присутан моменат заштите личности и заштите података о личности, будући да је у центру сваког збивања увек човек. Било да се ради о најтежим злоупотребама, где су на мети деца, о крађама платних картица или о покушајима да се кроз циљану пропаганду промене наше мишљење и ставови. Треба имати у виду да Црква јесте савремена али је и ван времена, па нема потребе да истрчава и да одмах даје одговоре на тек настале изазове. Ипак, услед брзине технолошких иновација, а нарочито брзине реакције младих на њих, Центар је дужан да, на основу ризнице предања које Црква има, правовремено понуди квалитетна решења.
- Нека од решења били би обазривост и критички став, посебно деце и њихових родитеља - подвлачи ђакон Александар, и сам отац четворо деце, додајући да би родитељи требало да имају приступ налозима најмлађих на социјалним мрежама, бар док дете не покаже одговорност за свој наступ и понашање у јавности.
- Тужна је реалност да су власницима друштвених мрежа битне само бројке, а не и појединци - сматра наш саговорник. - Морамо сами да штитимо себе и друге. Што се деце тиче, суштина није у томе да их кришом посматрамо, већ да их спречимо да се јавно компромитују, тиме што ће знати да је то истовремено компромитовање и пред родитељима. Просто да их дисциплинујемо да пред друге не износе оно што не би изнели пред својим ближњима. Ту је за њих, али и за нас старије, граница коју не треба прећи.
Још један проблем присутан на друштвеним мрежама јесте могућност да се створи нови идентитет, аватар, нова личност потпуно несагласна са оном стварном. То, према речима ђакона Савића, доводи до шизофрених стања и покушаја појединца да комплексе из реалног света лечи у оном виртуелном.
- Посматрањем комуникације на мрежама може да се уочи исувише неодмерених изјава, уз олако етикетирање других људи - оцењује отац Александар. - Заборављамо да је и са друге стране личност попут наше. Хришћани смо 24 часа дневно, и хришћански захтев љуби ближњега свога односи се на нас у сваком тренутку. Како у цркви, на радном месту или у дому, тако и на интернету.
Дигитално небо, уз све своје предности и недостатке, пружа и могућност приближавања црквеног живота верницима. Кроз црквене веб-сајтове, телевизијске и радијске емисије, православну друштвену мрежу црква.нет, фејсбук-налоге духовника и многобројне друге канале, хришћанска реч доступна је једним кликом миша. Ипак, како каже наш саговорник, модерни видови комуникације, иако корисни, недовољни су. Праву поруку можемо послати и примити само здравим сведочењем и личним контактом.
- Питање је шта је наш циљ - да се рекламирамо, или да сведочимо Христа и његово учење - наглашава ђакон Александар. - Да ли је виртуелна црква уопште могућа? Рекао бих да није - то није Црква. На интернету не можеш ни да се крстиш, ни да се венчаш, ни да се исповедиш, ни да се причестиш. Дописивање, гледање телевизијског преноса литургије, слушање духовне музике и читање текстова пожељно је, али није замена за живу реч и активно учествовање у богослужењу. Све остало своди се само на филозофију. Смисао сваког нашег мисионарења, па и виртуелним медијума, јесте да човека привучемо активном црквеном животу, да га инспиришемо да сам, слободном вољом, приђе и пронађе нешто добро за себе. Да дође на литургију што је суштина. Као у позиву апостола Филипа Натанаилу у Светом писму: Дођи и види има ли шта добро у Назарету.
Као стално тело, ЦЕПИС већ пуну деценију даје одговоре на актуелна питања предности и мана дигиталних технологија, њихове безбедне примене и заштите од злоупотребе. Основна активност Центра је у изради стручних извештаја из различитих технолошких области кроз теолошку, социолошку, политиколошку, информациону, етичку, правну призму. Имао је значајну улогу у јавној дискусији приликом увођења биометријских система идентификације 2008. године, акцентујући питање заштите приватности грађана.
Како је један католички надбискуп описао српско море, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
