Није мистерија да су се институти за ментално здравље придржавали неких узнемирујућих пракси и да су озбиљне промене морале да се направе. Познати Розенханов експеримент из 20. века је показао да лекари нису били у стању да разликују здраву од ментално оболеле особе, доказујући да су многи здрави појединци проводили дане закључани у психијатријским установама.
Пре тога, у 19. веку, пионирка женског новинарства Елизабет Џејн Кокран, познатија као Нели Блај - по којој је урађен лик Лане Винтерс у другој сезони серије “Американ хорор стори” - истражила је и изнела на светлост дана страховите услове у једној психијатријској болници. Нели је пристала да изврши тајни задатак за лист “Њујорк ворлд”, који је имао за циљ да истражи ужасне услове у Установи за ментално здравље на острву Рузвелт - некадашње острво Блеквел у Њујорку. Она је касније објавила своје искуство у књизи "Десет дана у лудници".
Ни Нели ни њен уредник нису знали како ће Нели уопште да уђе у ову установу, а оно што ју је највише бринуло је како изаћи. Она је проводила дане испред огледала вежбајући своје "лудо" лице, чак је и престала да се купа. Када је била уверена у своју улогу, Нели се регистровала у Привременом дому за жене под именом Нели Броун и тако је отпочела своју представу. Нели није никада пре тога имала контакт са ментално оболелим особама, па јој је најтежи задатак био да убеди комисију својом глумом. Међутим, није дуго требало да комисија пошаље Нели у установу на острво Рузвелт. У својој књизи се присећа тог тренутка када је закорачила у зграду и када јој је једна од пацијенткиња пришла и рекла: "Лудило се не може видети на твом лицу".
Она је провела десет дана у установи, а оно чему је присуствовала ју је оставило у шоку. Ако је ушла унутра потпуно здрава, након тога остала је узнемирена и ужаснута. У својој књизи је описала све грозне начине на које су пацијенти мучени. Пацијенти су били стално остављани на хладноћи. Дрхтали су и просјачили за додатну одећу која им никада није додељена. Особље је тукло жене уколико не би поштовале наређења која су им дата. Нели такође напомиње да нису предузете мере ради заштите жена. У случају пожара, пацијенти би горели у својим собама, пошто нико не би дошао да их пусти напоље. А опасни пацијенти, уместо добијања одговарајуће неге, били су везани конопцима.
Такође, Нели је напоменула да је храна за пацијенте била очајна. Добијали су хладан чај и хлеб са маслацем који је био нејестив. Чак је у једном тренутку у својој храни пронашла паука. Најгора ствар је била што су пацијенти били приморани да једу ту храну. У својој књизи Нели описује како је била присиљена да скине одећу испред других жена, а потом да се окупа у изузетно хладној води.
- Моји зуби су се мучили, удови су ми се тресли, а кожа ми је постала плава од ледене воде. Одједном сам добила, једну за другом, три канте ледено хладне воде над мојом главом. Доживела сам неко осећање као да се давим док су ме вукли, гурали и тресли.
Пацијенти су такође били приморани да седе на клупама од шест до осам ујутру и то без кретања и разговора. Није им било дозвољено да читају, или да пишу. Убрзо након изласка из ове установе, Нели је објавила књигу у којој детаљно описује сва мучења која је преживела унутра. Књига је брзо постала прави хит и резултирала је истрагом са великом поротом. Нели је написала да су овакви услови могли довести до тога да свака здрава особа брзо ментално оболи. У књизи Нели још пише:
- Имам то задовољство, знајући да ће се о несрећним људима боље старати због мог рада.
Какве су биле везе Срба и Далмата погледајте ОВДЕ.
Извор: nationalgeographic. rs
