- У ова два датума уоквирен је један невероватан живот посвећен добробити југословенских народа, добробити српског народа. Али, као и све велике личности, Милошевић превазилази оквире своје националности, претворивши се у један од симбола борбе човечанства за правду и слободу, такав симбол какав су Патрис Лумумба, Салвадор Аљенде, Нелсон Мандела - каже др Велко Влканов.
Човечанство мери свој раст управо кроз такве личности, код којих је сопствена судбина подређена судбини људи. Живот Милошевића започео је у невеликом српском граду Пожаревцу, у породици обичних радних људи, да би наставио на служби истих тих обичних људи. Усвојио је најбоље особине српског народа – осећање достојанства, оданости, обавезе.
Био је прожет свешћу да је однос према другим народима – мера односа према сопственом народу. Јер, онај ко мрзи било који други народ – не може волети ни сопствени народ.Изнад свега је стављао судбину свога народа, судбину народа Југославије. А као сваки истински патриота није имао непријатељских осећања према другим народима.
Живот Милошевића је завршио у Хагу, у Холандији, куда је отпремљен како би пред нелегитимним судом одговарао за туђе злочине. Заправо требало је да одговара за злочине оних који су напали његову земљу и готово три месеца уништавали људе и имовину бомбама и ракетама.
Током пет година натовско правосуђе је употребило сва могућа средства како би сломило вољу овог поносног Србина, и у томе није успело. На крају, да не би признале своју немоћ, те такозване „судије“, а у суштини – најмљене убице у тогама, убиле су га.
Поменућу један стих великог бугарског песника Георгија Џагарова, посвећен судбини ухапшеног антифашисте: „Он не хтеде на колена да падне, милије му беше да занавек очима гледати престане“.
Овај стих се у пуној мери односи и на Слободана Милошевића, који је без двоумљења бирао радије смрт него издају. И тако је у суштини постао бесмртан. Како време тече, његов живот све више ће се претварати у легенду, а његово дело – у школу у којој се учи храброст. А нама остаје понос због тога што смо се дотакли његове величине“, написао је Влканов.
„Потом је на превару и под лажном оптужбом испоручен Хагу. Одлазећи поносне главе упозорио је српски народ каква га судбина чека. Данас Слободана нема, али његове речи сурово одзвањају у сусрету са тужном реалношћу и све више притискају његове прогонитеље. Против човека којем је живот одузет у модерном нацистичком казамату, сеју неистине и лажи, са намером да га потисну из сећања и избришу из историје.
У ту сврху, јуначки отпор народа страном агресору, којем се Слободан храбро супротставио, настоје да прогласе за националну заблуду. Они који су бранили земљу, малтене се проглашавају за издајнике. Историја је међутим одредила Слободану посебан лист.
Одабрала га је за миљеника, док је његове рушитеље потиснула у заборав. Слободанова визија и дело постали су део историјске свести и памћења народа. Од силне демократије, која је после Слободановог збацивања с власти наводно преплавила Србију, од разуздане слободе и од свакодневног напретка, Србија нажалост све више посрће и тетура се ка суноврату.
Оно што је супротно духу српског народа покушава да се наметне младима – лака зарада, оружје, дрога, насиље и слуганство. Србија је постала једина држава у свету у којој се грађани проглашавају за избеглице у сопственој земљи“, истакао је Кочовић.
Списак његових злодела је подугачак, а за њих је знала и ЦИА. Ко је злочинац Рустем Мустафа прочитајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
